Дана 23. јануара амерички потпредседник Пенс је преко твитера саопштио да Вашингтон признаје тридесетпетогодишњег председника народне скупштине Венецуеле Хуана Гваида као „легитимног“ председника ове напаћене земље, а не изабраног председника Мадура. То што је прво Пенс, а не амерички председник, био тај који је на први поглед морао да хвата корак са догађајима говори много о читавој овој интервенцији. Питање је да ли је узрок нафта – као што је то наговестио неоконзервативни саветник за националну безбедност Џон Болтон – или нешто друго. Докази упућују на нешто друго, али шта?
Вашингтоново „признање“ Гваида као „легитимног“ председника Венецуеле није само флагрантно кршење међународног права. Оно се коси са узастопним Трамповим предизборним обећањима о крају америчког мешања у унутрашње ствари других земаља. Овај државни удар који је у току на терену изводе исти криминални оперативци – можемо их назвати „дубоком државом“ – који су стајали иза операција смена режима и узастопних америчких „обојених револуција“ од Украјине до Либије, укључујући и CANVAS и сурогат CIA – Националну задужбину за демократију. Многи се питају зашто сада, након двадесет година Чавезове и Мадурове верзије централизоване економије, Вашингтон предузима овако дрзак и опасан корак. Једно објашњење је нафта, али ако је тако, прича је доста комплекснија него што би неки помислили.
У интервјуу за Фокс њуз који је уследио након америчких тврдњи да је Гваидо легитимни в.д. председника, Џон Болтон је саопштио да је велики део разлога за дејство Вашингтона, осим тога што је Мадуро „ауторитаран“, и нафта Болтон је за Фокс њуз изјавио: „Гледамо нафтне ресурсе… Водимо разговоре са водећим америчким нафтним компанијама у овом тренутку“. А онда је изрекао следећи бизарни коментар, који је још чуднији ако се има у виду жеља САД да буде светски произвођач нафте број један: „За Сједињене Државе би било од великог економског значаја ако би америчке нафтне компаније стварно могле да инвестирају и изграде нафтне капацитете у Венецуели“. Како би то „поново учинило Америку великом“ није објаснио.
НАЈВЕЋЕ РЕЗЕРВЕ НА СВЕТУ?
Истина је да званично Венецуела ужива власништво над највећим нафтним резервама у свету, које су 2010. процењене на 297 милијарди барела, што је више чак и од Саудијске Арабије. Ово звучи као сјајна порука за насловне стране, али води у заблуду.
Осим тога што је вашингтонски меки државни удар далеко од ургентног приоритета за Сједињене Државе и њиховог председника данас, тврдње да се све врти око нафте су пренадуване, што је очигледна обмана Џона Болтона и осталих, осим ако све ово није делић велике шеме да се цене нафте поново подигну на преко 100 долара за барел. То што ће Валеро енерџи или Шеврон да рафинишу венецуеланску нафту по рафинеријама на америчкој обали Мексичког залива неће бити велики извор нових радних места за САД, супротно тврдњама пучистички оријентисаног сенатора Марка Рубиа. Обрада нафте је високо аутоматизована индустрија, са јако малим уделом физичког рада.
Но, неопходан је и детаљнији увид у цифре о нафтним резервама Венецуеле. Највећи део венецуеланских нафтних резерви је лоциран на територији која је некада била позната као Појас Ориноко, а данас као Појас Уга Чавеза. Деведесетих су „доказане резерве“ Венецуеле процењиване на 60 милијарди барела, што је једва 20 одсто данашњих процена. Да ли је од Чавезовог доласка на власт 1999. Венецуела открила огромне нове резерве нафте? Не. Открила је променљиву економију растућих цена нафте у свету у периоду од 1999. до 2014. Као и у случају канадског нафтног песка из Атабаске, венецуеланска сирова нафта из Оринока је одједном постала економски фактор, макар све док цене нафте у свету остају изнад сто долара по барелу.
Морамо да се подсетимо дефиниције доказаних резерви. Америчка Комисија за хартије од вредности и размену их је дефинисала као „оне количине нафте и гаса за које се, анализом геонаучних и инжењерских података, може са разумном вероватноћом оценити да су економски употребљиве…“ Када су деведесетих цене нафте биле испод 40 долара по барелу, није било економски могуће производити венецуеланску нафту из огромног региона Оринока. Ова нафта је тешка, ранга сличног катрану и канадским нафтним песковима из Атабаске. Према томе, те огромне резерве катранске нафте, неконвенционалне нафте, нису биле економски употребљиве, односно то нису биле „доказане резерве“ према стандардној дефиницији. Потребно је превише утрошка енергије како би се рафинисао барел тешке нафте из Појаса Оринока, што је много скупље и компликованије него у случају саудијске или руске, па чак и америчке нафте добијене из шкриљаца.
Када су се цене нафте у свету стрмоглавиле на испод 30 долара за барел 2014. године, Венецуела је морала да „подеси“ вредност ових резерви драматично ниже. Али није. Занемарила је снижавање „економски употребљивих резерви“. Данас цена нафте „West Texas Intermediate“ левитира на око 55 долара по барелу. Штавише, америчке санкције су драстично смањиле конвенционалну производњу нафте у Венецуели, од чега иначе највећи део – око 500.000 барела дневно – иде у САД.
Сада нове америчке санкције циљају национализовану државну нафтну компанију PDVSA. Америчким компанијама је забрањено да послују са PDVSA. Америчке санкције такође диктирају да се сваки приход од продаје нафте има ставити у финансијски депо којим ће управљати „влада“ Хуана Гваида, што је корак који ће сигурно навести Мадура да једноставно обустави извоз нафте у САД, што ће довести до раста цена бензина у САД.
Штавише, како је нафта из Венецуеле екстремно тешка, мора се разредити специјалним хемијским разређивачима. Ти разређивачи, односно агенси за разблаживање, су од есенцијалног значаја како би ова тешка нафта налик на меласу могла да се креће дуж нафтовода. PDVSA је до ове недеље све своје разређиваче куповала од америчких снабдевача. Сада је то забрањено, а налажење супститута, чак и у Канади, није вероватно.
НА СЦЕНУ СТУПА КИНА
Године 1988, пре Чавеза, PDVSA је радила са Бритиш петролеумом како би патентирала сопствену емулзију нафте под називом Оримулзија, у циљу претварања тешких резерви Оринока у комерцијално гориво. Овај изум је омогућио тешкој венецуеланској нафти да се продаје по ценама које су могле да конкуришу угљу. Међутим, из разлога који и даље нису сасвим познати, 2007. године је Чавезов режим продао Кини фабрику оримулзије која је производила 100.000 барела нафте дневно. Фабрика је изграђена уз помоћ кинеске позајмице. Чавезов министар енергетике, Рафаел Рамирез, саопштио је да PDVSA окончава производњу оримулзије, уз објашњење да њена обрада не представља „адекватну употребу венецуеланских екстра тешких сировина (sic)“. Доделио је патент за Оримулзију кинеским нафтним компанијама, вероватно у замену за отписивање дела дуга.
Данас Мадурова влада, у сврхе отплате дугова, шаље велики део свог преосталог нафтног извоза у Кину, а у мањој мери (због мањих дугова) и у Русију. Венецуела дугује Кини око 60 милијарди долара. Ти велики дугови су драматично нарасли након што је 2007. основан Здружени кинеско-венецуелански фонд. Фонд је те године створио Чавез и њиме је Венецуели омогућено да од Кине позајмљује новац у траншама од по пет милијарди долара, а да га исплаћује у испорукама сирове нафте. То значи да, без драстичног увећања кинеских позајмица или других облика помоћи Мадуровом режиму у условима најновијих америчких санкција, не постоји ни теоретска вероватноћа да се нафта из Венецуеле извози на светско тржиште у замену за преко потребну готовину (хиперинфлације се процењује од 60.000 одсто на годишњем нивоу па чак до дебело преко милион одсто према проценама ММФ-а).
Одложени резултат ових најновијих санкција Трамповог министарства финансија је изазивање скока цена нафте, што би могло да упропасти Трампове наде за јаку економију у 2020. Док се сукоб две стране у Венецуели развлачи, а можда чак и ескалира у крвави грађански рат, перспектива обнове разорених остатака PDVSA – чак и уколико га Ексон мобил или Шеврон купе као приватизовани ентитет – остају годинама удаљене. Е сада, питање без одговора остаје то да ли мрачни актери иза овог најновијег америчког подухвата за рушење режима (CIA, водеће међународне банке и придружени нафтни магнати) заправо намеравају да искористе ову венецуеланску пуч-кризу како би појачали нападе на саудијску краљевску породицу у намери да се избоксују велика смањења саудијског извоза нафте, и то можда у комбинацији са правовременим окончањем америчког уздржавања од санкција на извоз иранске нафте.
То уздржавање је прошле године – пре америчких избора за Конгрес – помогло Трампу и америчкој економији да се избегне велики скок цена нафте на преко 100 долара по барелу. Остављајући по страни питање о томе какав је Мадуро владар, одлука председника Трампа да прихвати позив Пенса и Болтона на америчку интервенцију у Венецуели могла би да се покаже као фатална грешка Трамповог мандата. Он би морао да разуме да ће одговором на ово дати одговор и на питање да ли му је неко прислонио пиштољ – буквални или фигуративни – на чело.
Вилијам Енгдал – консултант за стратешке ризике и предавач, дипломирани је политиколог са Принстон универзитета и аутор бестселера о нафти и геополитици.
Превео Војислав Гавриловић
