Јавност је јуче остала затечена изјавом патријарха Српске православне цркве (СПЦ) Иринеја, који је положај Срба у Црној Гори упоредио са положајем Срба у Независној држави Хрватској (НДХ) за време Другог светског рата.
Колико је ово поређење примерено, треба да процене, пре свега, историчари. Наш посао је да подсетимо читаоце на монструозитет познат под именом НДХ, фашистичку творевину у којој је над Србима, Ромима, Јеврејима и комунистима извршен језив злочин.
Независна Држава Хрватска (скраћено НДХ) је била фашистичка квислиншка држава која је уз помоћ Хитлерове Немачке водио усташки режим од 1941. до 1945. године. У историји је уписана црним словима, због зверстава и геноциду које су припадници режима чинили.
Поглавник НДХ био је Анте Павелић са својим усташама, фашистичком организацијом основаном 1929. уз помоћ фашистичке Италије, која је обезбеђивала центре за обуку, финансијску и политичку помоћ.
Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. Ово је и покушано за време Другог светског рата, када су Срби масовно убијани. Најзлогласнији логор на територији НДХ био је Логор у Јасеновцу, у којем су стотине хиљада Срба убијене.
Корене идеологије која је створила НДХ треба тражити у Странци права Анта Старчевића, које је повлачила строгу линију раздвајања између католицизма и православља. Старчевић је говорио о Србима као нижој, некултурној раси, присвајајући српске територије, владаре и националне јунаке. Међутим, отпор Старчевићевој мржњи се јавља у самој његовој странци крајем 19. века, након чега се из Странке права издваја већина и проглашава се Чистом странком права, на челу са Јосипом Франком, мађарским Јеврејином. Франк негира постојање Срба у Хрватској и говори о њима као о Хрватима православне вере.
Још 1923. године Анте Павелић заговара оружану борбу у циљу постизања самосталности Хрватске „у повјесним границама“. Павелић се повезао са ВМРО 1927 и бранио групу ВМРО терориста пред судом у Скопљу. Исте године је ишао у Италију да би од италијанске ОВРЕ добио детаљна упутства за конспиративни рад у Краљевини и извођење саботажа и терора. У јесен 1927 Павелић и Перчец су ишли у Мађарску и разговарали са мађарским помоћником иностраних послова о илегалном пребацивању оружја из Мађарске у Хрватску.
Павелић и Перчец су у Бечу 1930. основали усташки покрет који је основао базе и центре за тероризам и саботаже у Југославији, Мађарској и Италији. Италија и Мађарска су финансијски помагале усташе и омогућивале упаде усташа на територију Југославије.
Врхунац усташког тероризма је било убиство краља Александра у Марсеју 1934 које су усташе изведеле у сарадњи са ВМРО. Павелић је у одсуству осуђен на смрт у Француској и Југославији, Италија је одбила изручење Павелића, али је под притиском расформирала неке усташке логоре, интернирала усташе у логор на острву Липари а Мађарска је затворила усташки логор у Јанка Пусти.
Италијански диктатор Бенито Мусолини и Анте Павелић су били савезници пошто су обојица били противници Краљевине Југославије. Павелић је преговарао са Италијом још од 1927. о уступању делова Далмације Италији у замену за италијанску подршку независној Хрватској.
1930-их, када је југословенска влада отерала Павелића и усташе у изгнанство, Мусолини им је понудио уточиште и дозволио им је да користе италијанску територију као базу за припремање рата против Југославије.
У замену за Далмацију, Мусолини је понудио Павелићу да Хрватска припоји целу Босну и Херцеговину.
10. априла 1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од дела грађана са одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки експонент Славко Кватерник прогласио је успоставаљање Независне Државе Хрватске у име Анте Павелића.
Католичка црква на челу са надбискупом Алојзијем Степинцем била је отворено на страни успостављања новог режима. Павелић се из Италије вратио у Загреб 17. априла.
Римским уговором 18. маја 1941. НДХ је уступила Италији већи део Далмације са градовима, док је добила излаз на море у бившим котаревима Нови, Сењ, Цриквеница, као и општинама Карлобаг и Краљевица (у подвелебитском приморју) и на подручју од Омиша до Дубровника. У склопу НДХ остали су острва Брач, Хвар, Паг, Шипан, Шћедро, Маон, Локрум, Лопуд и Колочеп.
Источни део Срема је номинално био делом НДХ, али га је из стратешких разлога држао Трећи рајх под својим надзором, односно био је под немачком управом.
Павелићем одмах на почетку владавине Србе у НДХ проглашава за „највеће непријатеље Хрватске“. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Одмах су ударили на српско становништво. Усташка влада употребљавала је све три методе – протеривање, истребљивање и присилно покатоличавање – покушавајући да искорени Србе.
Усташе су добиле немачку подршку за уклањање српског становништва.
Укупно је око 300.000 Срба депортовано или побегло из НДХ у Србију до краја Другог светског рата.
Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.
Масовна убиства Срба су се значајно смањила почетком 1943, због јачања партизанског отпора, притиска Немаца на усташе да ублаже своју политику, италијанско-четничке сарадња у подручјима под италијанском контролом, споразума о толеранцији између власти НДХ и неколико важних четничких одреда у БиХ и споразума склопљених између Немаца и четника.
Усташке вође су за „решење српског питања“ у НДХ по тројном принципу (убијање-протеривање-покатоличавање) имали подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и загребачког надбискупа Алојзија Степинца.
Током рата у НДХ је разрушено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних цркава. Том приликом је уништен значајан број икона и културних споменика српског народа.
Две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П („Р“) за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.
Након сусрета Павелића са Адолфом Хитлером, влада НДХ је усвојила расне законе 22. јула 1941. године.
2. јуна 1941. затворене су све православне школе.
4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 кг пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.
25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 %, који су плаћали православни.
18. јула забрањен је назив „српска православна вјера“ а уведен „грко-источна вјера“.
20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.
Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“
Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима.“
Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом.“
Усташки стожерник Виктор Гутић ће у мају 1941. у свом говор у Санском Мосту рећи: „Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас – ускоро – друмови ће пожељет Србаља, ал’ Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а следе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их где стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати.“
Под својим вођом Антом Павелићем, хрватске усташе су почеле са прогоном и убијањима Срба, Јевреја и Рома.
Процене о броју убијених Срба у Другом светском рату се крећу од 900.000 до 1.200.000. По проценама њемачких окупатора, официра и дипломата, убијено је 600.000-800.000 Срба.
На пример, Хитлеров изасланик Херман Нојбахер је писао: „Када главни усташе тврде да су убили један милион православних Срба (укључујући бебе, децу, жене и старце), то је по мом мишљењу претеривање. На бази докумената које сам ја добио, процењујем да је убијено 750.000 незаштићених људи.“
Неутврђен број Срба је побијен ван концентрационих логора, на разним губилиштима, и бачен у јаме, реке и друге локације.
По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:
Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.
Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.
Логор на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.
Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.
Логор Лепоглава. Основан још у Аустроугарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.
Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.
Логор Тења код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.
Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.
Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).
Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.
Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.
Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.
Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.
Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор В“. Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.
Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.
Осим логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.
