Непуна три месеца по доласку на Крф 1916. године тадашњи српски министар унутрашњих дела Љуба Јовановић, осведочени пријатељ „соколства и спорта“, узео је на себе задатак да сакупи известан број наших бољих „лоптача“, активних фудбалера клубова у Србији, који би одиграли утакмице са Грцима, Французима и Енглезима и показали да српска војска има још животне снаге и да Срби нису само добри ратници већ и добри спортисти.
Фудбалер Љубиша Ивковић, играч СК „Соко“, извршава поверени задатак и даје министру Јовановићу податке у којим јединицама се налазе наши бољи „лоптачи“ који су успели живи да стигну на Крф. Министар Јовановић онда преко Министарства војног успева да издејствује да се тим војницима одобри месечно одсуство како би се спремили за утакмице. Тако се у марту 1916. овај јединствени српски тим састављен од 15 наших најбољих „лоптача“ окупио у граду Крфу. Министарство унутрашњих дела је одмах дало одређена средства да се набави лопта, спортски дресови и неколико пари ципела како би се приступило тренинзима.
Тренинзи су одржавани усред крфске вароши, на једном од главних шеталишта. Многобројни Крфљани, а нарочито савезнички војници, су са дивљењем су посматрали окретне српске војнике на тренингу. Већина српских „лоптача“ на Крфу су били каплари и поднаредници. Посматрачи су се дивили животној снази, коју наши војници нису ни у страшном повлачењу преко Албаније изгубили и чудили се (нарочито Енглези) откуд Срби уопште знају за ову њихову игру. Немачка и аустрофилска штампа је Србе годинама представљала као полудивљи народ, ратничких особина („опасан по мир!“), и у сваком другом правцу некултуран, те није било за чуђење откуд овакво мишљење и чуђење Енглеза.
После само десетак дана тренирања заказана је и прва утакмица са Грцима. Утакмица је била јавна. Грчки тим су чинили већином резервни официри и фудбалери из Атине.
Репрезентација српске војске је изашла са следећим саставом:
Бота Станковић (БСК), Ј. Викторовић (Соко), В. Андрејевић (БСК), М. Миодраговић (Соко), В. Вукшић (Српски мач), Б. Михајловић (Обреновац), М. Стефановић (Шумадија), Христоф (БСК), Ненадовић (Српски мач), Ђ. Илић (Соко), Љ. Ивковић (Соко).
Један од тих првих „репрезентативаца“ Мата Миодраговић је 1924. у листу „Спортиста“ овако описивао сећање на ту утакмицу:
„Чудан је осећај био у нама. Излазио сам толико пута на утакмице, али никад тако узнемирен, никад са толико страха за резултат као сада. Осећали смо сви да не играмо код наше куће у име клуба, већ у туђини као представници народа, који је толико претрпео очувавши свој национални понос.
Па зар ми да га сад окаљамо?! Не!
То, нипошто, не!
Били смо решени да жртвујемо све да бисмо били на пољу спорта исто толико поносни као и на бојном пољу.“
Миодраговић, један од оних који су утирали пут фудбалском спорту код нас, а после прве српске фудбалске победе на Крфу против Грка, овако описује расположење:
„Одобравању публике и нашој радости није било краја. Поносили су се нашом победом чак и они што су нам се некад смејали што се ’играмо’“.
Наш тим се те 1916. одлично показао на фудбалском терену. На Крфу су победили Грчку са 4:0, Француску са 6:0, а од Енглеза смо на жалост изгубили резултатом 1:0.
Извор: Историја Срба
