1) Херцеговина носи име по Светом Сави! Наиме, култ Светог Саве је у Херцеговини био толико јак да се српски великаш Стефан Вукчић Косача, 1448. године, прогласио у манастиру Милешеви „херцегом од Светог Саве“. Намера му је била да се том титулом издигне у односу на осталу српску господу и властелу. Пошто уз титулу херцега иде неки епитет, Стефан се сам назвао ”херцегом од Светог Саве“ и по тој титули се од тада читава хумска област и Захумље назива Херцеговина. У Милешеву је такође, несумњиво због значаја Светог Саве једно време било и седиште херцеговачких митрополита.
2) Култ Светог Саве и Светог Симеона нису само примили Немањићи српски владари, већ су на њему стасавали и владари из споредне немањићке линије, и понајвише српски краљ и немањићки рођак Твртко I Котроманић из средњевековне Босне и сви Котроманићи. Краљ Твртко се баш над гробом Светог Саве у манастиру Милешеви крунисао за краља.
3) Теодосијево житије Светог Саве играло је велики значај у раној руској књижевности по коме се образовало и описмењавало много руских свештеника, калуђера и бољара. Теодосијево житије Светог Саве има 19 српских и чак 5 данас познатих чисто руских преписа, и неколико руских прерада разнога облика.
4) У 16. веку видимо из извора да је култ Светога Саве чувао и добар део наших Муслимана, вероватно из поштовања свог порекла и своје пређашње вере. Више страних путника, који су тих времена свраћали у Милешево, бележе како Муслимани:
-„штују милешевске калуђере и дијеле им милостињу“ (Жан Шено, 1547.);
-како калуђери живе од милостиње „што им понајвише пружају Турци, који свеца особито штују и јако га се боје“ (Катарин Зено, 1550.);
-чак се казује да Милешеву „већу милостињу дају Турци и Жидови, него ли Кршћани“ (Бенедето Рамберти, 1534);
-у Бранковићевом летопису се прича како је неки бег јавио надлежнима у Турској, да „Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се“. Управо из тог разлога је, како се наводи, наређено да се спали тело светитељево, corpus prodigiis clarum!
-И Атанасије Ђакон, у свом опису пустошења српских земаља у 18. веку, наводи, да је Свети Сава спаљен од Турака што је један Турчин био на Савином гробу излечен од беса.
-У једом писму из 1597. пишу српски монаси папи у Рим: „Како су Турци отнесли Светога Саву из Милешева њима Бог не помага, убијају (и)х крстјани са сваке стране“.
5) Чак и у 19. веку имамо сведочанства о изразитом поштовању које обичан српски народ указује свом Светитељу Сави. А. Гиљфердинг, наводи да је народ још дубоко у 19. веку на милешевске развалине доносио болеснике. Тај култ опстао све до доласка комуниста на власт. Све до средине 19. века Гиљфердинг бележи да је међу Србима било утврђено веровање да је Свети Сава још и сад жив „ко свети Аранђео и свети пророк Илија“ и да је штавише „и сад на земљи, али га ми не видимо“.
