Ранији отправник послова, замјеник црногорског амбасадора у Букурешту и асистент на Универзитету Доња Горица а садашњи министар Ђорђе Радуловић, својим дјеловањем у континуитету наноси несагледиву и непоправљиву штету угледу владе и државе Црне Горе на међународној сцени.
Министар, би по опису посла морао знати да у односу на начин престанка функције дипломатског агента (амбасадора) у овом случају амбасадора Србије, сходно Бечкој конвенцији о дипломатским односима (члан 9 Конвенције) та функција престаје искључиво на 2 начина:
1. нотификацијом државе која акредитује (СРБ) држави код које се акредитује (ЦГ), односно у случају да је Србија сама опозвала свог амбасадора а Црна Гора то прихватила.
2. нотификацијом државе код које се акредитује (ЦГ) држави која акредитује (СРБ) и то моментаом када држава која акредитује (СРБ) нотификује дипломатску ноту државе код које се акредитује ( у овом случају ЦГ). При чему ће држава која акредитује (СРБ) опозвати лице у питању (у вези ст. 1 чл. 9) или це оконцати његове функције у тој мисији, према слуцају (ово треба тумачити да ће према околностима сваког конкретног случаја, држава која акредитује (СРБ) одлучити да ли ће опозвати лице или окончати његове функције, што значи да се мисија не може окончати без одлуке државе која акредитује, тј. у овом случају СРБ). Имајући у виду да је амбасадора Божовића из ванправних и ванконвенцијских разлога протјерала предходна влада и претходни министар вањских послова, логично је да Србија није прихватила као оправдану ноту државе Црне Горе о проглашењу Божовића тзв. „персоном нон грата“ како се то каже дипломтским рјечником (или непожељном особом, непријатељском особом, за Црну Гору у преводу).
Треба имати у виду; у смислу чл. 9 ст. 2, да ако држава која акредитује тј. у овом случају СРБ, одбије да изврши или не изврши у разумном року обавезе које преузима сходно тацки 1. цлана 9, држава код које се акредитује (ЦГ) може одбити да лицу о коме се ради призна својство цлана мисије, али само у случају када мисија није ни почела, што у случају амбасадора Божовића није ситуација. Када се ово доведе у везу са ст. 1. чл. 9 Бечке конвецније, који прописује да ће држава која акредитује (СРБ) опозвати лице у питању (у вези ст. 1 чл. 9) или це оконцати његове функције у тој мисији, према слуцају, ово се може тумачити само према околностима сваког конкретног случаја, да држава која акредитује, тј. СРБ одлучује да ли ће опозвати лице или окончати његове функције, што значи да се мисија амбасадора Србије као дипломатскога агента, не може окончати без одлуке државе која га акредитује, тј. у овом случају СРБ. Посебно треба обратити пажњу на даље одређење ст. 2. чл. 9 Конвенције које гласи: „Неко лице може бити оглашено као „персона нон грата“ или као неприхватљиво пре него што доде на територију државе код које се акредитује“. Ово значи да амбасадору Божовићу не може бити отказано гостопримство у Црној Гори, односно исти не може бити ОПОЗВАН као „персона нон грата“ без сагласности СРБ, јер је дипломатска мисија амбасадора Божовића не само започела већ је иста мисија и даље у току, јер је започета у држави код које је акредитован (ЦГ) и иста мисија ће, макар, захваљујући недржавничкој и недипломатској политици министрарства чак и у овом облику трајати све док Божовић не би био опозван и од стране државе које га је акредитовала, тј. овом случају од стране Србије.
Односно, СРБ би једино у случају да Божовић није започео мисију у ЦГ била дужна да безусловно нотификује одлуку ЦГ и да именује другог амбасадора, међутим, када је мисија већ започела и траје, као у овом случају, СРБ не мора да нотификује опозив већ испитује околности конкретног случаја и одлучује, да ли ће опозвати амбасадора или неће, а ово зависно од озбиљности разлога предходне техничке владе и бившег министра. У коначном, за престанак дипломатске мисије амбасадора потребно је да кумулативно буду испуњена оба услова: нота државе код које се акредитује (ЦГ) држави која акредитује (СРБ) те прихватање као конвенцијски засноване одлуке државе код које се акредитује (ЦГ) од стране државе која акредитује (СРБ), односно, у конкреном нема престанка мисије амбасадора без одлуке министарства спољних послова Србије као државе која је делегирала амбасадора у Црној Гори.
Дакле, ранији отправник послова, и трећеразредни секретар у амбасади, а садашњи министар Радуловић својим дјеловањем у континуитету наноси несагледиву и непоправљиву штету угледу владе и државе Црне Горе на међународној сцени. Овај министар је наприје остајући при одлуци раније владе о протјеривању амбасадора Божовића, понизио државу Србију и српски народ у Црној Гори захваљујући чијим је гласовима и на чијој је жртви добио прилику да постане министар у влади, врло брзо заборавио на гласове тога, српскога народа и одмах се окренуо против тога народа, наставио да га понижава и да се према његовим представницима односи као министар предходнога режима. Овај министар је својим одлукама и цјелокупним дјеловањем показао да служи бившему режиму. Предлажући влади одмазду у виду необразложене сјече ранијих амбасадора ЦГ у 7 држава, уз паушално образложење да су „радили против државе“ и да су „политичке дипломате“, без да је овакве своје тврдње аргументовао, ваљано образложио и поткријепио било каквим доказима, који би владу и грађане довели до увјерење да је то заиста тако, министар је наштетио свим грађанима, и изазвао како спољашњу кризу дипломатских односа и бламажу државе али и унутрашњу кризу у земљи, јер је предсјенику државе сервирао прилику да понизи нову владу одбијањем да потпише, веома паушалне, необразложене и правно неуредне одлуке владе о опозиву амбасадора.
Апсолутна је лаж и обмана грађана и владе, од стране Радуловића, његова ранија изјава да то министарство не може опозвати одлуку о протјеривању амбасадора Србије из разлога како је то до сада више пута од стране више правних ауторитета за дипломатско право појашњено. Наиме, Радуловић је приликом своје задње посјете Њемачкој у делегацији Црне Горе као члана наше делегације прихватио амбасадорку коју је претходно опозвао (питање њеног опозива није довољно јасно, јер није адекватно образложено у смислу разлога за њен опозив који би се односили на озбиљне оптужбе за њено антидржавно дјеловање у Њемачкој, како је министар то представио влади и грађанима, и како је то навео у необразложеним разлозима за њен опозив). Министар је овим показао да је могуће промијенити своју одлуку о опозиву амбасадора, при чему истовремено јавно тврди да није могуће опозвати одлуку о протјеривању амбасадора Србије Божовића коју је донијела претходна власт и министраство. Из овога произилази да министар Радуловић више поштује одлуку предходног министра Дармановића, сматрајући његову одлуку неопозивом и непромљенљивом, док своју одлуку сматра и опозивом и промљенљивом и истовремено је „де фацто“ мијењајући.Влада и држава Црна Гора заслужује министра вањских послова који има више самопоштовања и више поштовања према држави и грађанима а који има знатно мање поштовања према претходној политици, претходнога министра.
Премијер Кривокапић и вицепремијер Абазовић имају више него довољно разлога да предузму радње из својих надлежности и овлашћења и да прекину бламажу коју министар Радуловић приређује држави и да прекину праксу дипломатске бламаже, конфликта, прекида добрих односа и кризе дипоматских односа; коју Радуловић од када је именован у том министраству упорно и некажњено чини.
Министар Радуловић је заједно са овим злонамјерним потезом о опозиву црногорских амбасадора, премијеру Кривокапићу подметнуо још једно кукавичје јаје у корист претходне власи; а то је лажно тврђење да је амбасадору Божовићу истекао агреман, те да нова Влада нема могућност да поништи одлуку Министарства вањских послова Црне Горе у техничком мандату; да амбасадора прогласи „персоном нон грата“. У случају амбасадорке у Њемачке, он је најбоље дематновао самога себе и показао како се може, може када се хоће.
Простим увидом у Бечку конвенцију о дипломатским односима, јасно се утврђује да агреман нема рок трајања, и да не постоји термин „временског истицања агремана“, што је у старту била малициозна конструкција министра Радуловића, којом је завео, не само владу, вицепремијера и премијера Кривокапића, него и дио стручне јавности, с обзиром да се оваква ситуација готово први пут дешава у дипломатској пракси, да техничка влада, тачније министарство последњег дана техничког мандата доноси једну овакву далекосежну одлуку а да такву скандалозну одлуку поштује нова власт, која декларативно промовише раскид са старом политиком.
Са друге стране чланом 95. Устава Црне Горе, јасно су прописане ингеренције предсједника Црне Горе, гдје се види да су његове надлежности у случају почетка мисије, исцрпљене са пријемом акредитивног писма, што је министар Радуловић такође, тенденциозно, погрешно интерпретирао и покушао додатно, да закомпликује придајући предсједнику и његовом стварном шефу, на значају и по вољи, пренебрегавајући да је одлуку о проглашењу амбасадора Србије у Црној Гори др Владимира Божовића донио технички министар, техничке Владе, последњег дана свог постојања, али Радуловић истрајава на таквој одлуци, доследно је поштујући, и извршавајући је у пракси.
Иако одлука, о опозиву раније незаконите ноте министра Дармановића, ни у ком смислу нема додирних тачака са предсједником Црне Горе, јер се њено укидање врши искључиво од стране оног органа који је и донио у овом случају Министарства вањских послова Црне Горе, односо одлуком министра Радуловића, све друго је чишта лаж и обмањивање већег дијела јавности Црне Горе, која је дала подршку на изборима Кривокапићу као носиоцу Коалиције За будућност Црне Горе, а не ДПС кадру Радуловићу, који је од старта дјеловао противно очекивањима 133.000 гласача Коалиције „За будућност Црне Горе“ и другим већинским грађанима.
Очекивано је од вицепремирера Абазовића и премијера Кривокапића као озбиљних, одговорних и трезвених људи и политичара да преиспитају и образложе одлуке о повлачењу црногорских амбасадора, и да опозову оне од њих који су заиста радили против државних инстереса Црне Горе, као и да исправе срамоту око протјеривања амбасадора Божовића. Правна форма за ово је да Министарство вањских послова Црне Горе поништити одлуку од 28.11.2020. године којом се амбасадор Србије у Црној Гори проглашава „персоном нон грата“ и на тај начин оконча и понижење Републике Србије које траје већ дуже мјесеци, на основу одлуке која нема утемељења у легитимитету ове владе нити у Бечкој конвенцији, и у Уставу Црне Горе.
У случају да актуелна влада Црне Горе у међународној политици и у вањским пословима подржи политику кризе дипломатских односа са 7 важних спољнополитичких савезника црне Горе и прекид дипломатских односа са Србијом, као традициолним регионалним пријатељем и савезником, то би извјесна неуспјешност такве вањске политике владе неизоставно била везана за владу као колективни орган. Односно, поставило би се питање оријентације и интенција премијера Кривокапића и подпредсједника Абазовића, које се тиче објективности критеријума по којима подпредсјеник и предсједник владе градирају успјешност рада својих министара и да ли су довољно увидјели штету коју држави у спољнополитичким односима наносе овакви неодговорни и неспособни министри који имају чврсте материјалне и идеолошке везе са предходном влашћу.
Евидентно и очекивано је било да предсједник Мило Ђукановић неће потписати опозиве за седам амбасадора Црне Горе, из чега је више него јасно да је у ствари министар вањских послова ДПС-а; који се преваром убацио у Владу Здравка Кривокапића- Ђорђе Радуловић, свог првог радног дана, као „тројански коњ“ у новој црногорској Влади, послужио на корист свога стварнога шефа и паријскога саборца Мила Ђукановића и навео владу и премијера Кривокапића на сулуду и ступидну идеју да тако наивно поступи и да без озбиљног образложења и доказа о антидржавном дјеловању покрене опозив амбасадора који су Ђукановићеви људи од највећег повјерења и тиме укаже на Ђукановића као особу која одлучује.
Међутим, пажљивим посматрањем и анализом потеза које је вукао министар Радуловић, види се позадина ове наизглед бесмислене акције, а она се односи на умишљајно бламирање и понижење државе Црне Горе, цијеле владе, премијера Кривокапића а на глорификовање и величање лика и дјела Ђукановића.
Министар Радуловић је директно помогао Ђукановићу да покаже да је још увијек газда у Црној Гори, а ако узмемо у обзир и недавно одбијање Ђукановића да потпише сет закона, међу којима и Закон о слободи вјероисповијести, произилази да старе структуре ДПС-а, преко спавача, као што је Радуловић, који; чудне ли ироније; раније, трећи секретар у амбасади Црне Горе у Румунији са пристојном непокретном имовином коју је стекао као „опозиционар“ у влади Душка Марковића, путем субверзивним активности у новој власти, изнутра опструирају рад нове владе који би очекивано морао бити брз, ефикасан, реформски и дисконтинуитиван са ранијим антицрквеним и антиуставним дјеловањем ДПС-а, спречавајући у крајњем; напредак државе и доношење измјена и допуна закона, ради којих су грађани изгласали нову власт и смијенили претходну ДПС олигархију.
Далибор Каварић, адвокат
Подгорица, 19.01.2021. године