У народу се поодавно чује, као узречица, да су комунисти гори него што су били Турци, у смислу да владавина комуниста има веће и дугорочније последице. Заиста, то показује и проста математика.
Oд 1804. до 1941. године Срби су ослободили највећи део територија од Турака, формиравши на крају овог периода шест српских бановина у оквиру Краљевине Југославије (Врбаску са седиштем у Бањалуци, Дринску у Сарајеву, Зетску на Цетињу, Дунавску у Новом Саду, Моравску у Нишу и Вардарску у Скопљу). У свим овим бановинама српски народ био је већински. Колико је систем бановина био чврст и широко прихваћен, види се по томе што међу босанским муслиманима није постојала политичка странка која би тражила формирање Босне и Херцеговине као административне јединице, затим, у Зетској бановини се нико није изјашњавао као припадник „црногорске нације“, у Вардарској бановини није било политичке партије која би тражила формирање „македонске нације“, итд.
После 1945, комунисти су територије свих српских бановина смањили за нешто више од 50 посто, проглашавајући Републику Србију. Па и то што су оставили од српских територија, наставили су да смањују, водећи у оптицај термин ‘’предкумановска Србија’’. Они су на тај начин саопштавали да се Србијом не могу сматрати територије ослобођене од Првог балканског рата, који је обележила Битка на Куманову, Церу, Колубари па на даље. Дакле, по званичној „комунистичкој математици“ сви подухвати славне српске војске и генерала у Балканским и Светском рату, не могу се приписати српском народу већ искључиво комунистичкој партији која ће расподелити ослобођене територије новонасталим нацијама.
Међутим, има један елемент који посебно чини комунистичку окупацију гором од турске. То је разлика у систему јаничара.
Наиме, Турци су хватали српске дечаке, на силу их одводили у Стамбол, испирали им мозак и претварали у своје убојито оружје, али су их при томе остављали у сопственом државном апарату. С друге стране, комунисти су овде испирали мозак деци, потпуно их одсецали од традиције и наметали им своју квази религију. Онда су ту децу постепено укључивали у државни апарат, и уопште у цели систем, све до установа културе. Тако је турска окупација увек остајала као страно тело, док је комунистичка окупација наметана изнутра, захватајући све поре друштва. Зато и данас многи размишљају и раде на комунистички начин, иако за себе тврде да нису комунисти.