Иако немам навику да коментаришем дешавања на политичкој маргини ипак морам да се осврнем на једну констатацију председника покрета Двери, Бошка Обрадовића.
Господин Обрадовић, у циљу да оправда (за већи део патриотске јавности неприхватљиву и скандалозну) коалицију са покретом „Доста је било“, изјавио је како је „тачка спајања ових странака став према Косову и Метохији.“
Па хајде да погледамо какав то став покрет „Доста је било“ има према Косову и Метохији?
У више наврата, приликом својих јавних обраћања, господин Саша Радуловић јасно је показао да су његови политички ставови према питању јужне покрајине засновани на познатој другосрбијанској причи о Косову као „терету на плећима Србије“ и тези да је косовска независност последица „катастрофалне српске политике деведесетих“. Он је додуше начелно критиковао погубну политику бриселских „споразума“ коју спроводи актуелна власт, али ниједном није затражио њихово поништавање већ, напротив, констатовао да они Србију сада, били какви били, ипак обавезују.
Председник „Доста је било“ у свом политичком погледу према КиМ не одступа много од погледа оних земаља које су подржале Приштину у етничком чишћењу српског народа и стварању „независног Косова“ као прве етапе на путу формирања геноцидне „Велике Албаније“. И за њих и за њега „независно Косово“ је чињеница, свршена ствар.
Иако се начелно залаже за суштинску аутономију за Србе на КиМ, Саша Радуловић вешто избегава да каже у ком формату би они уживали ту аутономију – да ли у оквиру једине прихватљиве, уставне категорије АП КиМ или можда у оквиру независне „државе Косово“. Он теми КиМ намерно приступа парцијално па тако питање заштите грађанских права и имовине ставља у први план, док оно кључно, питање статуса, маргинализује и гура под тепих, иако је јасно да адекватне и одрживе заштите права српског народа на КиМ нема без јасног дефинисања статуcа те покрајине. Другим речима, останак и опстанак Срба на КиМ није могућ све док држава Србија не поврати свој утицај у јужну покрајину, путем обнове државних институција и свог сувереног и према Резолуцији 1244 загарантованог уставно-правног поретка.
Саша Радуловић је такође (користећи препознатљиви речник „грађанске“ Србије) у више наврата истицао да је Космет престао да буде део правно-политичког система државе Србије од „изгубљеног рата“, Кумановског споразума и „капитулације“Србије 1999. године.
Саша Радуловић до сада није пропустио прилику да поред „милошевићевске Србије“ за „губитак“ КиМ оптужи и „превртљиву међународну игру Русије“ која је, како он то жели да нам представи, увек гледала своје, а не српске интересе и КиМ користила за њихово постизање. Како би поткрепио своје тврдње он наводи и да се званична Моксва позвала на сецесију КиМ приликом присаједињена Крима.
Када би лидер „Доста је било“ мало више загрејао столицу схватио би да Русија у случају Крима није ни у ком погледу прекршила свој принципијелни став о подршци територијалном интегритету Србије. Напротив, Москва је само указала на дволичност западне политике и погубност концепта двоструких аршина, а што се тиче њене подршке очувању КиМ као саставног дела српске државе она је била, јесте и остаје неупитна.
Штавише, оваквом својевpсном демонизацијом Москве и сврставањем Русије у клуб оних западних држава које су подстакле и подржале сепаратистичку агенду косовских Албанаца Радуловић не само да се декларише као отворени русофоб већ и као присталица политике која води ка захлађивању односа са земљом која је данас најважнији стратешки међународни савезник Србије и гарант одбране Косова и Метохије.
Саша Радуловић се такође залаже за улазак Србије у ЕУ, а свима је јасно да тај пут на свом крају подразумева и правно-формално одрицање Србије од њене јужне покрајине.
Када се све наведено сабере са правом се постављају питања:
1.) Како је могућа сарадња једне (барем декларативно) патриотске и евроскептичне партије какве су Двери са отворено проевропском и прозападном партијом какав је покрет „Доста је било“?
2.)Да ли то значи да је сада и Бошко Обрадовић спреман да прихвати сецесију Косова и Метохије као нешто неминовно, као нешто што се морало десити?
3.)Да ли је ово доказ да је сада покрет Двери одлучио да своје ставове усагласи са прозападним „Доста је било“ и да од своје (барем декларативне) политике очувања територијалне целовитости направи потпуни заокрет ка политици што бржег прихватања „косовске реалности“?
4.) Да ли то значи да је досадашња прича руководећих кадрова Двери о „Косову као срцу Србије“ била само представа за народ и замазивање очију сопственом чланству и јавности како би се стицали јефтини политички поени међу патриотским бирачким телом?
Ово је без сумње прави политички театар апсурда. И доказ да се Двери све више и више удаљавају од своје почетне државотворне политике (мада се, са обзиром на ова дешавања, поставља питање да ли је она уопште икада и постојала).
Данијел Игрец
Извор: vidovdan.org
