Прије неколико година на српским телевизијама се појавила турска серија „Сулејман Величанствени“. Доста људи је гледало ту серију, дивило се Сулејману, његовим слугама, женама, походима и сл. Ух, шта рећи о томе? Једно питање се намеће: зашто би се иједан Србин или Српкиња дивио/ла успјесима османског султана?
Што се тиче самог односа султана Сулејмана према Србима, тај однос се мијењао кроз његову владавину. 1521. послије освајања Београда Сулејман је депортовао београдске Србе, исто тако за вријеме његове владавине имамо сеобе на хабзбуршку и млетачку територију, 1530. се преселило око 50 кућа. Нарочито се појачао српски елемент у Далмацији. Додуше, било је и супротних сеоба, постојали су и Срби којима није одговарала хабзбуршка власт, па су се одлучили вратити код Османлија што се десило 1552. Срби су се насељавали и у напуштена мађарска села. У османској војсци је такође било Срба мартолоза. У исто вријеме видимо и повећан број Срба у османској служби, што је донекле олакшало положај Срба у Османском царству. Многи погранични пашалуци дошли су под српску управу.
И долазимо до оног најважнијег догађаја за Србе током владавине султана Сулејмана: обнова Патријаршије 1557. То јесте био веома важан догађај за Србе, али исти тај султан Сулејман је раније сломио један покушај обнове српске цркве, покушај Павла Смедеревца. Потчињавање српске цркве Охриду је очито имало подршку и на османском двору, највјероватније од стране великог везира Ибрахим-паше, још једног популарног лика из серије. Треба признати да Османлије током владавине султана Сулејмана нису претјерано притискале Цркву и наметали јој неке обавезе (то ће доћи за вријеме Сулејмановог насљедника, Селима). Међутим, иако Османлије за вријеме Сулејмана нису биле претјерано лоше према Србима, не треба помислити да су Срби били у некаквом добром положају. Писари манастира св. Тројице у Пљевљима 1560. пишу како се са хришћанима поступало као са „скотом несмисленим“, а током Сулејмановог посљедњег похода 1566. пише се овако: „О тешко тада хришћанском роду и свима западним странама од безаконих Агарјана“. Султан Сулејман је био „љут као звијер“, како говоре записи.
Тако да, за вријеме владавина султана Сулејмана, Срби су добили неке повластице, обновљена им је патријаршија, генерално су им султани и вјеровали тј. давали су им неке важне дужности, али са друге стране имамо податке и о нападима, депортацијама и другим врстама притиска на хришћане, а међу њима и на Србе. Било како било, прилично је тужно што Срби уопште гледају те турске пропагандне серије у којима се Османлије представљају као велики, свети борци за ислам и за доброту. Ако би ико требао знати другачије, то су ваљда Срби.
