Деветог септембра 1993. године Хрватска војска је изненада извршила агресију на српска
подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смјештена јужно и југоисточно од Госпића у тзв.
“Медачком џепу”, која су се до тада осамнаест месеци налазила под заштитом УН-а.
Хрватска војска је у наступању пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и
масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Оно што нису успјели у наступању, побили су и уништили
у повлачењу, које је, уз посредовање УНПРОФОР-а, потрајало до 17. септембра исте године.
Трагедија “Медачког џепа” одвијала се пред очима УНПРОФОР-а, који овај пут није био
само пасивни посматрач, већ је узео и активног учешћа у покушају да преузме контролу над
овим подручјем и спријечи убијање преосталих људи и уништавање њихове имовине, што им је и
успјело након тродневних борби са хрватском војском и полицијом.
У овој акцији страдало је 88 Срба: 46 војника, 6 милиционера и 36 цивила. Међу жртвама је
било 17 жена а међу цивилима 26 старијих од 60 година. Хрватска је по завршеној акцији предала
српској страни 52 тијела; припадници УНПРОФОР-а су, након што су у директној борби ушли у ово
подручје, извукли још 18 тијела; два тијела су извукли припадници СВК; једно тијело је пронађено у
априлу 1994. године. У мају 2000. године истражиоци Хашког трибунала проналазе још 11 лешева
скривених у једној септичкој јами у Госпићу. Од укупно 84 пронађена посмртна остатка, још
је седам остало неидентификовано. На листи несталих води се још 11 лица, међу њима 7 цивила
просјечне старости 71 годину, од којих су 4 жене.
У овој акцији рањеника уопште није било. Управо та чињеница и резултати прегледа тијела на
српској страни (разбијене лобање, многобројне прострелне ране из непосредне близине,
одсјечени дијелови тијела, живи бацани у ватру) упућују на закључак да се радило о систематском
убијању заробљених и рањених. Сва три села су опљачкана а затим сравњена са земљом по
систему „спржене земље“. Комадант УНПРОФОРА, генерал Жан Кот, 19. септембра 1993,
послије комплетног обиласка поменутих села, изјављује: “Нисам нашао знакова живота, ни људи,
ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и
намјерно”.
За злочине почињене у овој акцији Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је тројицу
хрватских генерала: Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против
Петра Стипетића обустављена пошто је, по ријечима Главне тужитељице, успио доказати “паралелну
линију командовања”. Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу
спасила га је смрт у априлу 2003. године.
Предмет Адеми/Норац Хашки трибунал је, у септембру 2005, пребацио у надлежност
хрватског правосуђа. Домаћа оптужница их је теретила за убиство 28 цивила и 5 војника, те за
уништавање 300 различитих објеката, комплетно убијање стоке и тровање бунара. Жупанијски
суд у Загребу, у мају 2008, оптуженог Адемија, вршиоца дужности комаданта Зборног
подручја Госпић, ослобађа свих оптужби, а оптуженог Норца, комаданта операције „Џеп ‘93“,
проглашава кривим за неспречавање, а тиме и за подржавање и охрабривање убистава 4 цивила и
пљачкање имовине те убијање и мучење по једног ратног заробљеника, и осуђује га на
јединствену казну затвора од седам година, коју му је Врховни суд смањио на шест година.
Почев од 2012, хрватско правосуђе је оптужило још тројицу припадника ХВ-а: Јосипа
Крмпотића, командира извиђачке чете 9. гардијске бригаде ХВ-а, због допуштења
подређенима да убију четворицу неидентификованих заробљених војника РСК и наредбе да се
пале и руше куће локалног српског становништва, те Велибора Шолају и Јосипа Мршића, припаднике
исте јединице, због убиства старије неидентификоване женске особе.
У међувремену су сва тројица и осуђени пред Жупанијским судом у Загребу: Јосип
Крмпотић (осуђен само за наређивање паљења и рушења српских кућа) на три године, Велибор
Шолаја на пет година и Јосип Мршић на три године затвора, сви правоснажно.
Иако је у поменутим судским поступцима неспорно утврђено да су у запаљеним
кућама изгорјеле и четири жене, за њихово паљење нико није одговарао.
У априлу 1991. године у Дивоселу је живјело 344, у Почитељу 307, а у Читлуку 129 житеља,
скоро сви српске националности. У септембру 2024. у Дивоселу не живи нико, у Почитељу двије
старице, а у Читлуку четири породице са укупно десет чланова.