Дан после одлуке коју ће власт донети око Косова и Метохије биће први дан „посткосовске“ политичке сцене у Србији. Каква год одлука да буде донешена, процеси који ће тог дана кренути биће незадрживи. Наравно, сама одлука ће те процесе усмерити ка једном од два једино могућа сценарија.
Уколико власт предвођена Александром Вучићем буде потписала споразум којим ће се омогућити тзв. Републици Косово да постане чланица Уједињених нација, то ће онда Србију врло брзо гурнути ка НАТО пакту и ка унутрашњем уређењу какво данас има Црна Гора. Дакле, власт би у таквом развоју догађаја номинално имали политички либерали и припадници евро-атланских групација, док би се суштински на терену власт држала у криминализованим структурама. Политички либерали на власти би потом у наредних неколико година у потпуности извршили процесе тзв. „денацификације“ српског друштва чиме би се из политичког и друштвеног живота избацили сви патриотски елементи било да се они сада налазе у власти или у опозицији.
У таквом развоју ситуације није тешко замислити ни „голо-оточанске процесе“ у којима би се из јавног и политичког живота на један груб и недемократски начин избацивали сви ми који баштинимо конзервативно-патриотске идеје, а ко мисли да је ово немогуће само нека погледа судбину Демократског фронта у Црној Гори који је под снажним ударима и монтираним судским процесима већ сведен на десетак процената подршке. Наравно, једна од жртава евентуалног споразума са тзв. Републиком Косово би била и Српска православна црква као институција од највећег угледа у Србији. Тај углед и потенцијал за мобилизацију великог броја људи ставља мету на СПЦ, а још нам је свима свеж случај са пензионисаним владиком, Василијем Качавендом и те медисјке експлоатације његових непочинстава који је довео до тога да је углед Цркве те 2013. био сведен на тек нешто више од тридесет процената. Такође, јасно је да ће у таквом сценарију наредна болна ствар на коју ће Србија морати да пристане бити унитаризација Босне и Херцеговине и минимизација утицаја Републике Српске која ће бити сведена на ниво културолошке аутономије за Србе.
Са друге стране, уколико Александар Вучић одбије да у име Србије пристане да тзв. Република Косово добије столицу у УН кренуће политички процеси налик на оне у Македонији када је највећи део држава чланица НАТО пакта активно радила на свргавању режима Николе Груевског. Ово практично значи да би буквално преко ноћи Вучић од миљеника постао непожељан за бројне државнике из НАТО блока, што би наравно са собом вукло то да се у Србији на ноге дигну све оне инсталаже постављене 2000. године, а које сада привидно мирују или чак отворено раде за Вучића. Да се не лажемо, свака власт у Србији се боји да дође под ову врсту удара и баш због тога сви од 2000. на овамо попуштају НАТО-у и дају део по део националног достојанства и суверенитета. Нажалост, Александру Вучићу је запало да заиста више не може да да мало како би избегао обрачун, па је стога његова позиција неупоредиво тежа.
Међутим, оно што је драстично другачије данас него током деведесетих и почетка двехиљадитих је то што сада отпор и НЕ захтевима НАТО пакта отвара могућност да се на другој страни добије много. Уколико Србија сачува позицију војне неутралности и не падне на првом удару око Косова, отвара се велика шанса да велике силе (пре свих Русија и САД) нађу компромис у томе да уместо америчке тампон зоне, Србија буде појас сарадње и држава преко које несметано иде политичка, војна, енергетска и еконосмка размена. Америка сада не пристаје на овакав договор јер сматра да је довољно јака и да ће лако приволети власт у Србији на то да постане део њеног пројекта „јужни коридор“ чиме би се на Балкану заокружило стварање тампон зоне коју би стопроцентно контролисала САД и тиме затворила директну комуникацију Русије, Турске и Кине са једне, те ЕУ са друге стране. Из тог разлога разумним отпором треба изборити код великих дашак слободе, а потом конципирати друштво и државу да ту позицију кренемо да користимо за просперитет.
Наравно, ја се залажем за НЕ споразуму са тзв. Републиком Косово и сматрам да дан после такве одлуке треба кренути у збијање редова на унутрашњем плану. Дакле, ако Вучић одбије да потпише споразум мислим да онда заслужује подршку у кризи власти која ће му после тога наступити. Најгора ствар која је присутна на нашој политичкој сцени је та да највећи део опозиције уствари навија да Вучић да Косову чланство у УН како би га после на тој теми оборили и дошли на власт без „терета Косова“. Странка на чијем сам челу и ја лично смтрамо да јемного важније сачувати национално достојаснтво и потенцијал за време које је пред нама од тога да ли ћемо за годину или пет доћи на власт.
Мирослав Паровић
Извор: standard.rs
