О масовним убиствима у Србији, осим колумне поводом 3. маја, Дана слободе медија, нијесам писао. У њој сам исти дан као стручно лице упозорио, а, нажалост, испоставиће се даље у тексту и до танчина предвидио шта ће се десити у српском јавном простору. Сад је овог чуда доста. Није требало ни три дана.
Прошло је једанаест. Сад пишем, не јер се појавио још један омладински масовни убица, пошто је копирант жељан пажње то извео већ сутрадан. Потакнут општом атмосфером у друштву, а прије свега у медијима. Пишем јер је понашање јавности и државе Србије лемурско.
Заиста је тешко схватљив тај ниво марвинске недоказности људи, који истовремено причају да се све треба радити у интересу малољетника, а да се не могу дозвати и престати да раде и против свог рођеног рачуна. Као одраслих људи.
Како се шта деси, одмах се сви претварају у стручњаке за кризне ситуације, истражне поступке, криминалистичке и психијатријске обраде, графолошке процјене, па и у овом случају превенцију малољетничке деликвенције.
Одувијек је то тако. Наравно.
Људи по славама, у фризерају, на улици или у кафанама, на послу или у продавници; причају о нечему што их је потресло или просто заокупило пажњу свих. Али!
Данас је помак у телекомуникацијама омогућио да свако постаје и новинска служба. Има и фотоапарат, и камеру, и писаћу машину, и радиотелевизијску станицу у мултифункционалном уређају који се данас застарјело назива „мобилни телефон“.
Милиони су гигабајта снимљених видеа гдје људи једу, причају о естрадним звијездама, показују како се нашминкати или лајфкоучују за лајкове. Како је стигла вијест из ОШ Владислав Рибникар, Општина Врачар, Град Београд, Република Србија; сви они причају само о томе. Свако нешто мора рећи. Што луђе и невјероватније. Показати први стару фотографију момка из Румуније, да је он српски школски убица на велико. Подлијелити статус који НИЈЕ написао Матија Бећковић, али који под његовим именом анализира утицај америчке попкултуре на Србију. Пренијети причу да тринаестогодишњи убица, није заправо пуцао, већ да је то урадио неки професионалац, како би се у Србији почело са провођењем агенде разоружавања становништва.
Свако зна шта је најбоље за чинити. Прије и надаље.
Проблем, какав нијесмо имали прије у развоју, не само српског друштва, већ људског рода уопште, јесте да чак и искрене, добронамјерне и просто људске изливе по мрежним платформама за општење; уз оне намјерно направљене да шокирају, збуне или обману у економском или пропагандном смислу – свим корисницима пласира ВЈЕШТАЧКИ УМ.
Алгоритам који учи већ одавно је, што се корисника тиче, потпуно беспотребним учинио посао уредника. Шаље вам тачно ону причу о масовном убици, какве најдуже гледате прије него што је палцем ка горе пошаљете у дигитално ништавило. Па наставите гледати други. Не да би вам помогао сазнати нешто, већ да подјаривањем вашег овисничког и/ли опсесивно-компулзивног порива, ви што дуже гледате садржаје које вам представља, како би вам могао уједно пласирати и рекламу.
Заиста немам велику потребу ни сад, а није ми падало на памет да било шта више говорим јавно на ту тему. Макар док сироту дјецу родитељи не спусте под земљу.
Сад кад су сахрањени и свјетина отишла за другим актуелностима да храни своју сујету, ништа се озбиљно неће учинити да се оваква ствар не понови. Напротив. Учиниће се све да надахнемо још којег.
Појава друге пуцњаве (видјећемо шта ће утврдити истрага), по мом мишљењу је чиста кривица државе и медија. Односно начина како су се понашали према овом изазову. То је било окидач за исхитреног копикета. Објашњење које се чуло из полиције, како је изјавио да је хтио „заплашити становнике тих мјеста“, па је у три наврата отварао ватру из аутоматске пушке по окупљеним људима; са сваке стране дјелује измјештено и неутемељено у реалности.
Посебно је одвратно, што до данас та друга пуцњава не добија ни промил пажње у медијима, као што је то случај са првом. Основношколском.
Уколико је неко, на основу лоших искустава у земљама које су се раније суочавале са оваквим дешавањем, заиста желио да учини нешто добро, истог тренутка Држава Србија је требала преузети контролу над информацијама. И замрачити. Рећи да се провјерава могућност да убица није дјеловао сам, те не објављивати никаква имена, презимена, детаље, док чуда не буде три дана доста. Послије ће то озбиљно испратити, као и сада, само онај кога озбиљно и занима.
Након тог маневра, прећи у обрачун са одговорним особама у установама, које нијесу биле на радном мјесту, а требале су бити. Објавити њихова имена, презимена и приватне слике са друштвених мрежа. Министар Бранко Ружић подноси оставку, али не јер лично он не поштује Закон о језику и писму са посебним потребама, већ естраде ради. Сви у систему који су заказали, мада никакве кривице можда нијесу имали, не могу се сакрити иза Ружића. Не може ни он иза оставке.
Треба испитати и пропитати до краја, те оштро казнити и за најбаналнији пропуст. Школи Рибникар послати од санитарне, до финансијске инспекције. Да систем зна шта се дешава његовим шрафовима, ако се макар и слично нешто појави другдје.
Умјесто тога, разни Невладинићи и квазиумјетници говнари, дочекали су повод да лијече своје психичке поремећаје и дебљају банковне рачуне. Ријалити машина преузима и ово на третман, као да се ради о ријалити програму. Ријалити политика изводи људе на улице.
Рекао бих, не да је опортуно до повраћања, него просто политичко сваштождерство, оно што је данас ниво политичког живота у Србији. У јавности генерално. Посебно тзв. „интелектуалној“.
Али, кориштење тих метода да се дође на власт је, не само ван реалитета у успјех, него ван сваке памети и моралности. Јесте да је предсједник Аца од Чипуљића, који је показивао транжирано људско месо уживо у програм са националном фреквенцијом, буквално излазећи из фрижидера, велики кривац за претварање Србије у земљу латиноамеричких квизова. Гдје се цјењкате за колико ћете пара, појести колико жохара пред камерама.
Међутим, опозиција која мисли да ће се додворити народу методама некога ко их је измислио, те ко има невјероватан желудац за такве смрадотине, све је само не нормална политичка групација.
Исто као што Бранислав Бореновић, као да га неко стално савјетује да момачки уговна самога себе, излази пред народ који воли Путина више од Додика, са конструкцијом: „Жожеп Борељ ми је рекао да је БиХ увела санкције Русији“.
При том је он посланик у плеонастичкој скупћини у Сарајстану и Борељ се само могао информисати код њега, а не обратно. А Жозеп је батица на којег се гади васколико Српство и нормално човјечанство, које има навику да се ограђује од болесних ратнохушкача. Посебно од крвника који мобилише украјинску дјецу и трећепозивце, да би иживљавао своје визије ратног вође.
На Бореља мислим, не на Зеленка.
Ово све оставља дојам да опозиција држи у заџепку, више десног џепа на фармеркама, подсјетницу извјесног Кристијана Шмита. Као што је пола власти већ имају одавно и састају се са „замјеницима“. Предсједница Врховног суда сад чека вијест по којој је Обрад Кесић отишао и добио извјештај о случајевима корупције њеног колеге, предсједника Врховног суда у Вашингтону…
Изгледа да то што је Јелена Тривић сама себи пуцала у изборни резултат, састајући се са Шмитином, нема никакве везе са опозицијом. Настављају уједињеним курсом у којем се љуте због прелетача у њену партију. За коју, искрен да будем, нијесам чуо никога да не процјењује или нагађа, како јој је паре за оснивање могао дати „искључиво Вучић“.
Политика Спрске, након симбиотички стучених, можда и преко 50.000.000 КМ на тениски турнир који се неће поновити, наставља као и политика у Србији. Ни тамо Српска опен није донио ништа, већ пинковско понашање РТС према предсједнку Републике Српске. Што је не само неновинарски, већ опадачко-обавјештајно срозавање „јавног РТВ сервиса еуропске Србије“, до нивоа скандала. Који је директор требао испратити саопштењем у којем кажњава одговорне. Очигледно да је то био намјеран, из Србије боксован увод у прављење обрачуна између Вучића и Додика.
Тако и Уна ТВ, коју готово никад нико не помиње, осим да је Додикова, долази на удар јер преноси митинг слуђеног народа на који је позвала опозиција у Београду. Не што се по други пут, као по преузимању АТВ, показало да породица Додик не жели да у свом пословању за приватне паре, има икакве везе са српском ћирилицом. То ником није битно. А требало би, просто медијско-политички досљедно, постављати таква питања онима који двадесетак година владају као „заштитници Српске“.
Није битно посебно Аци од Чипуљића. Откако је сишао са Шешељевог пута и умјесто Мире Марковић он, као политичку полугу, привабио Жељка Митровића, Србија је први пут права турбофолк деспотија са латиноамеричким сапуничним очајем у погледу на будућност. Таква, каква није била ни за вријеме Слобе Милошевића. Нијесу ни Сједињени Амерички Ентитети или Евросојуз било шта бољи у том погледу, али они су такви већ одавно. И заболи ме за њих.
Ми смо се још опирали. За пар година, неће више ником бити јасно ни што смо ратовали деведесетих.
Ипак, ту се за крај види јасна намјера разоружавања грађана Србије од легалног наоружања. То је Српска урадила подизањем пореза и њени грађани су продали наоружање онима у Ефбиху, који немају такав закон. Односно неко је у МУП РС остварио екстрапрофит препродајом враћеног наоружања. А то је опасна политика, не само због золупотребе положаја, већ нема никаквог утемељења у реалности. Легално оружје, је легално оружје. Коме не треба, нека га не узима. Власт која се боји свог наоружаног народа, не заслужује да њим влада.
Мене је отац научио да користим барутне штапове, дуже и краће, још и млађег него што су ћаће или већ неко други, подучили ову двојица јуноша-убица, Којима имена никада нећу јавно саопштити, како сам и обећао. Јер, то је прави начин да се врши превенција оваквих масмедијски надахнутих и испраћених злодјела.
Мислим да у мом разреду у гимназији није било дјетета које, на бар неки начин, макар када се тата врати са фронта, није могао набавити ватрено оружје. Играли су се и млађи од нас мецима. Бацали их у ватру. Бацали бомбе да виде хоће ли убити рибу у ријеци.
Мене су буквално јурили да ме туку због дуге косе или издераних фамерки, кожних јакни и музике коју слушам. Једном мом другу је неки јалијаш, сломио вилицу без икаквих посљедица. Полиција ништа не би урадила уколико би дошли пребијени или тражили да вас заштите. Посебно ако нијесте имали српско име или презимр, или тату функционера СДС. Наше средњошколско искуство је хорор у поређењу са Рибникарцима, па ником није пало на памет да се појави у разреду и побије девет другова.
Дечко је просто поремећен, као што сам рекао и у прошлој колумни. Све остало је тражење повода за прогуравање политичких агенди, које су спремне од раније. Лемури су, иначе, полумајмуни.
Ако већ желите да будете мајмуни, будите прави мајмуни.