Требало је проћи више од седам десетљећа да се у Србији сними филм о једном од најмонструознијих геноцида које је човјечанство запамтило (ако га уопће памти), а повијест људског рода је повијест геноцида, злочина, гријеха и побуне људи против Бога.
Никад нећу заборавити сузе Хрвата, бившег јасеновачког логораша, који је тада већ као сједи старац препричавао догађај којем је свједочио у логору. Педесет година је јако пуно времена, па ипак, плакао је као дијете док је описивао како је извјесна усташица Марија убијала бебу ударањем главе о зид.
Људски ум не може појмити размјер тог зла. Јасеновац није био нека изолирана кућа страве, него је читава НДХ натопљена крвљу невиних жртава. Четири године пакла на Земљи.
Није могуће ни у једној књизи, нити на једном филму приказати оно што се тада догађало. Свакако је похвално што је нетко покушао то екранизирати, што је филм приказан на РТС-у, што је држава стала иза пројеката.
Међутим, поновно се (након катастрофалне серије „Немањићи“) показује да Срби нису у стању снимити добар филм о себи и својој повијест, ако није са аутошовинистичких позиција. Ако се сами себи не ругају.
Проблем филма нису ни патетика ни црно-бијели приказ карактера. Сваки хрватски ратни филм или сваки филм о Сребреници има сто пута више патетике. И може ли међу усташким чуварима у дјечјим логорима итко бити не бијел, него и тамно-сви?
Проблем је што филм, ако је рађен за међународну публику није објаснио тко је и зашто побио стотине тисућа Срба, Жидова, Рома и Хрвата у десетинама логора и у небројним стратиштима по селима НДХ. Није објаснио генезу зла. Није га потписао, именом и презименом.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
У једном оваквом филму атмосфера пакла се не постиже бруталним сценама насиља ни дивљачким испадима усташких зликоваца и то је највећи промашај филма. Режисер и сценарист показали су потпуно неразумијевање повијест, духа оног времена, духа усташког клеро-фашизма. Они усташе приказују као неке алфа насилнике из краја, гњевне вође навијача, Земунце, Вељу Невољу. Не, усташе су биле хладни и мирни садисти, злобни и пакосни, љигави, али сталожени.
Да сам ја снимао филм, за улоге усташа користио бих данашње негиратеље усташког геноцида, Игора Вукића и његову бесрамност којом негира покоље у Јасеновцу, Стјепана Разума и његову перверзну мирноћу, Романа Љељка и онај поглед преваранта. Режисер, сценарист и глумци требали су гледати наступе у хрватском сабору Хрвоја Зекановића и сладострасну мржњу којом говори о Србима, фанатичност Каролине Видовић Кришто, лукавост Жељке Маркић или пасивну агресију Влатке Вуковић док изјављује да дјечје логоре нису основале усташе него црвени криж. Требали су присуствовати проповиједима бискупа Кошића. Или бар, ако им је ближе, отићи у круг двојке, послушати Соњу Бисерко, Дубравку Стојановић, Николу Самарџића, Светислава Басару…
Без обзира на све мане филма, пустио сам сузу на крају…
Наш Бог је Бог живих, а не мртвих, као што каже еванђеље по Ивану. И сви јасеновачки мученици сада су, нека им је вјечна слава у Богу. Суштина Исусове поруке је праштање, али опростити можемо само ономе тко се покајао!!! А горе споменути ликови, својим наративима о вјечној српској кривици и Србима као бизантицима и примитивцима, својим негирањем геноцида, својим правдањима злочина над цивилима, тарцима, женама и дјецом, по други пута убијају те жртве. Поновно стварају предувјете за нове ратове и геноциде, за нове кругове пакла.
Не могу Срби схватити то зло. И боље да не могу.
