Одлука надлежних да се филм „Дара из Јасеновца“ прикаже истовремено на јавним сервисима Србије и Републике Српске представља преседан, али је сигурно да се ради о исправној и одлуци у општем интересу. Наиме, премијерно приказивање, за Србију најављено у априлу мјесецу,изгледало је далеко и магловито.
Што се филма тиче, због њега већ сијевају варнице, размјена „ватре“ је у току. А све се дешава у далекој Америци, гдје је филм, за сада, једино приказан.
Као што је познато, филм обрађује најболнију тему у српској историји – геноцид који је над српским народом почињен у нацистичкој творевини, тзв. Независној држави Хрватској, у концентрационом логору Јасеновац.
Сви нацистички конц. логори по завршетку Другог свјетског рата били су конзервирани и сачувани до данашњег дана, како сјећање на злочине не би изблиједило. Милиони посјетилаца су видјели Аушвиц, Дахау и друге логоре смрти, и поклонили се сјенима жртава.
Када је у децембру 2009. године из музеја у Аушвицу нестала табла са натписом „Рад ослобађа“, то је била планетарна вијест. Табла је након непун мјесец дана пронађена, иако изломљена на три дијела, што је поново била свјетска вијест.
Али, читав један конц. логор је по ослобођењу Југославије нестао, украден, а заједно с њим покушали су украсти и сјећање на језиве злочине и почињен геноцид над Србима. Ријеч је, наравно, о нацистичком логору Јасеновац, једином логору који је по ослобођењу уништен, сравњен са земљом.
Комунисти су у име братства-јединства и заједничког суживота њених народа, у обновљеној Југославији покушали нивелисати жртве Срба, Хрвата и Муслимана (данас Бошњака) а Јасеновац „закопати“.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Служећи се истом логиком, изједначили су усташе, припаднике Краљеве војске у отаџбини, белогардејце и балисте, стрпавши све у исти кош домаћих издајника и фашистичких слугу.
Тако се оно што се дешавало у Јасеновцу у социјалистичкој Југославији није научно истраживало, није Јасеновац могао бити ни тема како филмске индустрије ни сценских умјетности.
Прикриван је и геноцид почињен у Старом Броду, гдје је током тродневног пира од усташког ножа страдало 6000 жртава, углавном дјеце, жена и стараца. То је била одмазда за српски устанак на Романији, гдје се устаници нису дијелили на партизане и краљеве војнике, већ су направили непремостиву линију одбране према Сарајеву. Устанак се ширио попут пламена, те је од окупатора ослобођен простор од Зворника преко Романије до Гацка.
И тако, све до слома Ужичке републике након чега се Дража повлачи у италијанску окупациону зону, на југ Србије и у Црну Гору, док Тито са својим јединицама долази у источну Босну, гдје оснива Прву, а потом и Другу пролетерску бригаду. Тада почиње борба за територију и подјеле на партизане и четнике.
Управо ту хаотичну ситуацију користи злочинац Јуре Францетић и из Сарајева доводи јединицу од 10 000 припадника у црним униформама, скројеним од платна затеченог у фабрици дувана. Тако је настала злогласна Црна легија. Линија одбране на Романији пуца, народ се повлачи према Дрини, коју код Старог Брода сви нису могли прећи.
Због осјећаја кривице, комунистичке власти нису никада дозволиле да се српско стратиште обиљежи, а жртве спомену.
Још памтим приче очевих сународника о усташама и Црној легији, о вијенцу дјевојака које су скочиле у Дрину, усташком бајонету који се зарио у утробу труднице.
У Старом Броду у марту те 1942. године били су ми отац, и његов отац, и многи моји.
О „крвавој Дрини“ није се смјело ни говорити. Ни о Јасеновцу се није смјело ни говорити ни писати. Тек онолико, колико су морале, комунистичке власти су спомињале „највећи српски град под земљом“.
Први филм о Јасеновцу снимњен је ове године. То је „Дара из Јасеновца“.
Могу ли се теме обрађене у филмској умјетности посматрати са безбједносног аспекта?
Да ли је и филм „Дара из Јасеновца“ упловио у безбједосни дискурс?
Јесте. На исти начин на који је то претходно учинио филм „Балканска међа“.
Постоји читава листа холивудских филмова у којима су Срби и њихова борба у ратовима деведесетих приказани у негативном контексту. Споменућемо најпознатије: „Иза непријатељских линија“, „Земља крви и меда“, „Лов у Босни“, „Добродошли у Сарајево“.
Филмови у сарајевској продукцији такође су бројни.
Кад су у питању сценске умјетности издвојићемо представе „Дјеца CNN-а“ и „У Зворнику ја сам оставио своје срце“.
Више је него очито да се кроз умјетност може угрожавати, али и бранити безбједност једног народа. У области безбједности тако се развила једна нова дисциплина под називом социјетална безбједност у смислу – безбједности колективитета, односно ентитета, безбједности друштва. Она апсолутно нема додира са социјалном безбједношћу нити социјалним темама.
Зашто је потребна социјетална безбједнст?
Ако су једном народу угрожени језик, писмо, култура, религија, ако се угрожава дух једног народа – да ли је то питање које се тиче безбједности тог народа? Наравно да јесте.
У овом контексту, најбоља одбрана је одговор истим „оружјем“, односно средством. Одговор на књигу је књига, одговор на филм је филм.
Филм „Дара из Јасеновца“ оспорава се као српска пропаганда, као што је у мејнстрим медијима оспораван и филм „Балканска међа“, јер је на Западу разбијао стереотип о Косову.
„Дара из Јасеновца“ разбија стереотип да Срби у рату могу бити само злочинци, док је за друге резервисана улога жртава и хероја.
