У новом броју недељника АФЕРА Горан Давидовић у ексклузивним интервјуу даје одговоре на питања око 12 година дугог судског процеса који је коначно завршен
Како коментаришете пресуду Апелационог суда којим је одбијена оптужба против вас за изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости на антифашистичком скупу у Дому војске у Новом Саду, 2007 године?
Апелациони суд није имао никаквог избора осим да преиначи првостепену пресуду.
Годинама сам тврдио да не могу да ми суде, да је суђење незаконито, али нико се није обазирао на то.
Апелациони суд је испоштост у казненом праву, одредбом да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен. Подсећам опет да сам ја правоснажно ослобођен још у октобру 2007.
Апелациони суд је морао да се држи Протокола бр. 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, ако већ псеудо-новинари мисле да Устав није довољно важан.
Да ме Апелациони суд није ослободио, на суду у Стразбуру би овај случај био рутинска ствар, а држава Србија би се ружно осрамотила. Судије Апелационог су били разумни и знају праксу Европског суда за људска права. Ја сам суду доставио неке примере из судске праксе суда у Стразбуру. Поред тога постоји и пресуда Уставног суда из 2014. која о томе говори, такође сам им је доставио.
Без разлога се острашћени антифа и слични љуте на Апелациони суд, јер да је онаква пресуда потврђена, пала би сасвим сигурно у Стразбуру. Апелациони суд је спасао част државе Србије и новац пореских обвезника. Али то незналице из медија и неки идиотски политичари не виде и не желе да знају.
Да ли сте задовољни овом пресудом, да ли сматрате да је правда победила после 12 година?
Правда би победила да кривични процес није ни покренут против мене него против организатора скупа Недима Сејдиновића као и Чанкових и Чединих симпатизера који су као учесници јавног скупа изазвали нереде. Мене су они физички напали а не ја њих. Правда би победила да је неко од изгредника отишао у затвор, а ја сам поднео кривичну пријаву коју су корумпирани “жути кадрови” у правосуђу 2007. бацили у ђубре.
Правда би победила да је кривична пријава против мене одмах одбачена. Овако је то све много коштало државу Србију. Много касно је дошло до ове победе правде, зато и није нека победа.
Да ли ћете поднети тужбу против оних који су у протеклих 12 година од вас у јавности правили фашисту и монструма?
Они то раде још од 2005. Дакле 14 година већ. Нажалост све је то застарело. Тужићу само ове који су након објављивања пресуде кршили Закон о информисању и оне који су износили нове лажи. За сада су то Н1 и Миња Милетић која је рекла да “сам себе зовем Фирер”, а ту је и Блиц и неки њихов новинар Златко Чонкаш.
Тај увредљиви “надимак-Фирер” никад нисам успео да наплатим на суду а тужио сам неке новосадске медије још 2006.
Закон о информисању не пружа много простора, а приватне парнице се одужују у недоглед и веома су скупе, тако да биће тешко изборити се за истину.
Планирате ли сада да се вратите у Србију?
Свакако, ја сам држављанин Србије и волим своју земљу. Нисам ја напустио Србију само због овог незаконитог процеса него због многих других неправди као и због многобројних претњи смрћу за време такозване “демократске власти”. Сплетом околности једанаест година живим у Трсту. Имам троје деце, а овде у Италији ми се родило двоје. Видећемо како ће се ствари развијати. Читам да ми Чанак и још неки дрско прете. Требаће времена да се све врати у нормалу и спусти тензија. Планирам да дођем породично чим се реше још неке ствари, млађа кћер ми на пример још нема пасош Србије.
Поједини опозициони лидери су одлуку Апелационог суда прокоментарисали коа “срамоту за правосуђе” а неки медији су имали наслове: “Фирер ослобођен”! Погађа ли вас то као човека?
Као човека не може да ме погоди јер знам ко су они а ко сам ја. Међутим као држављанина Србије ме је срамота. Такве свињарије се не би смеле догађати. Медији су од почетка утицали на оптужницу, и вршили утицај на суд. То су радили силеџијски и веома бучно све ове године. Ником од њих није пало на памет да упути извињење јавности и мени лично због свих лажи и кршења Закона о информисању и нарушавања свих моралних кодекса новинарства.
Сада су се фокусирали на то да ме је суд ослободио само због “процесне грешке”.
Да неким случајем занемаримо да ми је већ суђено 2007. опет бих био ослобођен јер кривичног дела ни нема! У целој оптужници битна је ствар некаквог “фашистичког поздрава”. А да се то заиста и десило, тако нешто и није кривично дело још од 2009. јер по закону о Забрани манифестација неонацистичких или фашистичких симбола и обележја (Сл.гласник РС бр.41/2009) овакви “поздрави” су постали прекршај.
То мало људи зна, па ето да и то откријем. И у том случају бих био ослобођен.
А да ни Закон из 2009. није на снази, опет никаквог “фашистичког поздрава” није ни било!
Судија у првостепеној пресуди каже да сам дизао руку у нешто што “личи на фашистички покрет”. Невероватно и сулудо, зар не? Тако је баш писало у пресуди “ЛИЧИ”!!!
Ниједан снимак осим моје руке са три прста. Ниједна фотографија, ниједан сведок. И ту би опет пала пресуда.
А да нисам већ ослобођен, да су покушали оптужницу са “насилничким понашањем” и ту слабо стоје. Апсолутно сви сведоци осим једног лажног сведочили су у моју корист. Најмање десетак сведока из жандармерије на пример, сведочили су да су мене напали циглама, летвама и флашама из такозване “антифашистичке колоне”. Тако да би и у том случају пресуда пала.
Како је ваша породица реаговала на пресуду?
Морам признати да смо се спремали за Стразбур. Неки из породице још не могу да верују да је готово. Млађа деца не знају о чему се ради јер су мали, а старија ћерка се изненадила јер није очекивала, мајка и супруга такође. Отац и ја смо мислили да ћу бити ослобођен много раније али одужило се.
У сваком случају живот иде даље. Борба за истину, правду и слободу се и даље наставља. Ово је само једна епизода завршена.
Постоји ли могућност обнове деловања организације “Национални строј”?
Национални строј никад није био организација, нити је имао неко деловање, тако да и нема шта да се обнови. Једна од старих медијских лажи је да сам ја био неки “вођа Националног строја”. А “Национални строј” не само да није имао вођу, него није имао ни чланство. Постоји данас организација иза које стојим и подржавам је, а то је Национални српски фронт, регистрован у Србији као политичко удружење. Вероватно ћу се посветити активирању и уздизању те организације.
Како коментаришете насилне демонстрације опозиције у Србији, упадање у зраду РТС-а, рушење ограде на Тргу Републике у Београду?
Та псеудо-опозиција се понаша као да је неком ријалитију. Невероватно је шта они себи дозвољавају. Посебно ми је смешно оно лудирање са упадом у РТС. Уопште ми није јасно шта је била поента? И зашто није ухапшена Анасоновићка?
Не може нико да ме убеди да све то није обично замајавање народа.
Псеудо-опозиција нема никакав програм осим дреке и циркуса.
Извор – Недељник АФЕРА
