Генерација савремене деце је најжељенија откако је света и века. Одрастају под стакленим звоном, са стерилизаторима, јонизаторима, беби-алармима и камерама, слушају Моцарта и певање китова због интелигенције и једу пробиотичке оброке из теглица како би се развијали по пропису. Њихови родитељи читају хиљаде страница разних приручника и магазина о одгајању деце како би обезбедили психичку стабилност својих потомака. Почели су да верују да се дете мора бесомучно хвалити и бодрити да не би постало губитник, да се не сме рећи ’не’ да се не би истраумирало и да се не сме изговорити оно традиционално ’зато што ја тако кажем’ јер ће оно, не дај боже, постати аутистично. Уместо да их васпитавају за сурову реалност, наши родитељи децу одгајају као да ће по навршеном пунолетству живети у Дизниленду.”
Овим речима Јована Папан, ауторка књиге „Политика за децу” и уредница сајта „Детињарије”, описује генерацију савремене деце, која су постала таоци виртуелних светова мобилних телефона и заробљеници дечјих соба и играоница у које их смештају родитељи, премрли од страха да баш њихово дете неки терориста не киднапује са ливаде.
Док су родитељи савремене деце одрастали у парку, без телохранитеља, носили кључ од стана око врата, пили воду са црева у дворишту, пењали се на дрво и падали са њега а да се због тога није звала хитна помоћ, тукли се и мирили без дечјег омбудсмана и славили рођендане у дечјој соби, уз минијатурне сендвиче са саламом, стиче се утисак да њихови наследници живе под стакленим звоном.
– Велики број родитеља данас страхује да пошаље дете само у школу, парк или превоз, јер су медији затрпани страшним причама о злочинима и несрећама које се дешавају најмлађима. Иако статистике показују да су случајеви сексуалног злостављања веома ретки и да шансе да се то деси износе један према милион, то не спречава људе да у сваком другом пролазнику виде потенцијалног манијака, педофила и убицу. Чак 80 одсто родитеља верује да данашња деца одрастају у много несигурнијем окружењу него раније и највише стрепе од саобраћаја и странаца, иако је број саобраћајних несрећа са дечјим жртвама преполовљен, а екстремни случајеви дечјих убистава и силовања су на истом нивоу као пре 50 година. Последица такве параноје јесте да деца одрастају у собама, играоницама у затвореним просторијама, сурфујући по интернету и играјући игрице. Када изађу напоље, њихове активности су строго контролисане и надзиране, било да су у парку или на тренингу. Истраживања говоре да само шест одсто америчке деце данас игра бејзбол на своју руку, односно ван клуба или школе, а продаја бицикала опала је за трећину за само десет година – констатује наша саговорница.
Јована Папан примећује да је и социјални живот малишана под сталном лупом родитеља, нарочито онај који би требало да буде најслободнији, а то су односи са вршњацима. У страху да дете не доживи неку врсту трауме или повреде од стране друге деце, уводе се стриктни кодекси понашања међу малишанима, а одрасли су уверени да морају спречити сваки конфликт, почев од обичног зачикавања и плажења језика, па до гуркања и дечје туче.
– Сви желимо да поштедимо децу било какве патње, било да је у питању одеран лакат или повређена сујета, али морамо имати на уму да су и лоша искуства саставни део живота и да су без њих деца потпуно неприпремљена за живот који их чека. Наши родитељи нису толико пажње посвећивали сукобима међу децом, свађе и туче су се дешавале у паралелном дечјем универзуму у који се старији нису претерано мешали. Количина насиља која се дешавала у школским двориштима током „безбрижних” осамдесетих била би довољна да недељама храни странице таблоида. Разлика је била у томе што тада није било довољно телефона којима би се деца снимала – наводи наша саговорница.
Јована Папан истиче да се држава раније није толико мешала у родитељство – маме и тате су своје наследнике васпитавали по узору на другу децу, имали су нормално радно време и цело поподне проводили са малишанима. Данас своју децу најчешће виђају тек крајем дана, јер често раде у две смене да би наследницима приуштили све што желе.
– Имати децу постало је исувише компликовано и захтевно. За почетак, некада није било нужно издвајати просечну зараду за дечји рођендан, узимати кредит за матурску хаљину и продавати породичну сребрнину за прославу пунолетства. Иако на полицама књижара никада није било више популарне психолошке литературе која од родитељства прави науку налик на нуклеарну физику, родитељи никад нису били више збуњени. Родитељство је постало ужасно скупо и компликовано „занимање”, а због огромног психолошког и финансијског притиска да се буде савршен, велики број родитеља остаје само на једном детету. Међутим, психолошка је истина да нема готових и универзалних рецепата за васпитање и нема савршених родитеља. Баш као што нема ни савршене деце – закључује Јована Папан.
Катарина Ђорђевић
Извор: politika.rs
