- Петре ево га стварно! Чујем друга Милана Станковића како виче са страже, а очима не могу да верујем. Мој ”дебели” Ерне стоји у сред нашег осматрачког положаја, зној му цури низ лице а на леђима запртио војничку врећу и шири руке. Да циркус буде већи, како му који борац прилази, он намерно на Мађарском поздравља: ”Јуно поткивано”.
Овако је према речима Петра Варњу изгледао “шок” који је доживео 14. априла 1999. када је на положају изнад Ђаковице у сред рата на Косову угледао оца Ернеа. Петар на почетку исповести открива да је тату у ствари “призвао” дан раније када је друговима рекао да његов ”матори” сигурно долази на Косово. Како се сећа некадашњи војник, априла 1999, телефонске везе са Србијом су биле у прекиду и он је, знајући Ернеа, нудио опкладу друговима да његов “дебели” неће “издржати медијску блокаду”.
Прича о оцу и сину Мађарима, који су заједно бранили Косово 1999. никада у новинама није написана. И не би, да генерал Владимир Лазаревић није недавно то поменуо. Ерне Варњу и Петар из Каменице крај Новог Сада, кажу у глас, поштују свог некадашњег команданта и “матори” Ерне вели: ”Ако Лаза мисли да је то јуначко дело”, онда ваљда стварно треба да се “подели”.
- Био сам мартовац, класа 1998. и пар дана пред “скидање” пуковник Милош Ђошан постројио је војску и саопштио да је рат питање дана и да нико не иде кући. Војска се није бунила. Напротив. Мени на памет није пало да остављам другове – креће ратну причу Петар Варњу а отац се накашљава и одмах прекида:
- Јавио се Пера 22.марта и рече да остаје! И шта ћу. Као сваки тата саветујем да се “извуче”. Телефоном му причам “да се држава брани у новим фабрикама, децом у породилиштима, житом на пољу” а он ме пита :”Тата да ли си “пролупао”. Спусти ми слушалицу…
Према даљој приче породице Варњу, отац и син се дуго нису чули телефоном. Почетком априла, сећа се старији, почеле су Новим Садом да круже вести како се на Косову гине, а војска крије мртве. Сећа се Ерне и како је набавио војничку карту Косова и уцртавао мете за које Џејми Шеј каже да су гађане и како их је поредио са извештајима наше војске. Најгоре је оцу било што га је супруга Деса “онако гледала” над развијеном картом. Више није могао да издржи…
- То је била сцена из филма. Ерне на нашем положају код места Ћерим изнад села Кошаре. Каже, дошао да нас “нахрани” и вели све је донео за перклет гулаш. Распакује торбу пред војском и испадају кобасице, а ја покушавам да му објасним да су нас до сада три пута промашили томаховци али да ће нас сад звизнути само ако заложи ватру. Ерне је био збуњен, а моји из једнице да пукну од смеха – препричава посету Петар.
Старији ту одмахује руком. Неће да одговара на примедбе сина како је “мирисао” на ракију. Уместо тога, “грди”:
- Кад сам видео да је жив, признајем свануло ми. Боље кад сам га загледао видим, откопчана му кошуља и чизме а само шлем стоји како треба.Ту се сетих како смо ми некад били “под конац у војсци”. Нисам тада Петра грдио само зато што је био рат. Признајем помислио сам и да има више искуства од мене јер је мени био “први дан”!
У ствари, Ернеу је за један дан рата прошао девет кругова пакла. Својим очима је гледао истинске трагове нечастивог и неће свега ни да се сети.
- До Призрена сам путовао 48 сати ауто-стопом – сећа се некадашњи туристички радник. Понео сам кобасица, сланине и кулена, мало ракије па отприлике, они који су ме примали у кола нису зажалили. Први пут сам хтео ”да кукам” када сам ушао у Призрен. Пошто сам крочио из камиона пред привременим логором војске питао сам стражу: шта то грува около. Овај рече: Ору ови одозго!
Случај је хтео да се отац нађе поред амбуланте када је са Паштрика стигао камион са рањеницима. Помагао им је да сиђу и гледао има ли међу њима Петра.
- Спаковао ме сутра ујутру војни полицајац са тројицом момака из Посебних јединица полиције који су ишли ка Ђаковици. То су били Драган Кривокапић, Милоје Бањац и Мирослав Радојевић – никад их нећу заборавити. Мислио сам, најзад иде како треба а онда после 10 минута, на излазу из града кроз шофершајбну гледам лети ”томахавк” право на нас. Бањац за воланом укочи, ми искочисмо, а ракета удари негде иза. Седосмо опет у кола и после пет минута исти призор и поново смо “љубили” земљу. Трећи пут нас је Бог спасао – прича Ерне.
Та ракета пала је испред аута на 50 метара. Ударила је усред албанске колоне избеглица у близини села Кориша. Мртвих је било 87, рањених три пута толико.
- Ми смо искочили пре него је експлодирало и знам да сам трчао 50 так метара лево од пута пратећи полицајце из кола – наставља он. Лежали смо потом пар минута када се негде са пута чула команда: Војска, сви са десне стране пута. Прођосмо кроз мртве, кроз лелек рањених и сећам се да сам залегао између две оранице. Молио сам искрено: Боже ако те има, спашавај… Мирис смрти, то не може да се опише…
Варњу старији приповеда да им није било дозвољено да се задржавају на друму по коме су били расути лешеви Албанаца. Присебни, капетан, војни полицајац терао је све “куд који” јер се очекивао нови налет. Срећом оштећени голф је упалио из прве.
- У кафани у Пискотама (предграђе Ђаковице), први се огласио полицајац Кривокапић и рече: Никад овако близу смрти нисмо били! То је и мене “отворило” те онако, свечано, рекох:”Боже да ли би било праведно да погинем првог дана рата” и тада та полицијска “млађарија” крену да се смеје а за њима цела кафана. И данас ме ови ”ратни другови” подсећајућу на “дијалог” са Богом увек када се чујемо телефоном.
Син Петар је на овом месту тражио да се “угаси диктафон” док отац не узме терапију. Није рекао али се видело на лицу момка да проклето бомбардовање сматра кривцем што се Ерне лечи од рака. Старији Варњу о “свом раку” није хтео да прича. Сем: Биће боље!
- Ја сам био свих 78 дана на борбеном положају али ни немам ни приближна искуства као тата.Три пута нас је промашио “томахавк” и то је то. Хвала генералу Милошу Ђошану, његовом заменику Новици Станковићу мом мајору Душану Вукашиновићу кога смо звали “Брка зло”(никада му није било доста колико је укопана војска) пошто су нам главе сачували. Воднику Неџаду Дервишевићу Неђи…
Ерне Старији даље додаје да је у истом “дану из пакла” на Косову доживео и да му син “чува главу”. Каже, пошто је идеја “перклет гулаша”одбијена, син је морао да га спроведе са положаја.
- Тата сад десно, прескочи жицу, видиш да је минско поље и тако ме је Петар довео у позадину. А тамо, све врви од Нишлија. Пошто су ови чули што сам дошао, почеше причу како су се и они заветовали да ће на Косову погинути и да га неће дати, а ја их гледам и мислим се: Децо боље је да живите!
Брише Ерне и сузу. Наставља како му је исте ноћи пукао чир. Каже од барутних гасова је имао страшне тегобе. Ипак, сутра се јавио да носи пасуљ из кухиње на положај.
- Те ноћи Петрова јединица за осматрање је променила положај и једва смо их нашли. Да не беше Нишлије кога су звали Бата Ђоша никад сам не би дошао на тај положај. Затекох Петрово одељење како се смешта у кућу Албанца Души Туне.
Мађар Варњу и Албанац Туна су за једно поподне су постали велики пријатељи. Варњу млађи прича да га је Албанац Души Туна све до задњег дана рата питао како је Ерне, јел дошао кући, боли ли га стомак…
- Нема ту тајне. Души је мени дао реч да ће чувати Петра и другове а ја њему да ће војска чувати њега, кућу и сву чељад.Тако је и било. Волео бих још једном да га видим.Чуо сам да су после Албанци католици морали да беже у Хрватску – допуњава отац.
Ратовање добровољца Ерне Варњу трајало је десетак дана. У синовљеву јединицу Ваздушног осматрања и јављања каже није могао а ни другде му нису дали. Код Рајка Пековића полицајца из Пискота провео је пар дана и тамо је са Рајковом мајком и женом ишао по цео дан да музе краве Албанаца комшија који су отишли. Комшије су замолили Пековиће да им пазе домаћинство. Ерне се сећа и како није био “задовољан послом” и како не уме да чисти штале. Подвлачи да су Пековићи туђе пазили као своје.
Даље прича како је својим очима гледао колону Албнаца која је напустила Косовску Митровицу и кренула у Албанију “на сигурно”. “Никад такав јад није видео”. Ипак најнепријатније му је било у Ђаковици – говори Варњу у полушали ”јер се прочуо као велики херој” који је дошао да ратује са сином.
- Сећам се код Пековића, окупили се стари Црногорци који више нису за пушке, а довели и жене да им причам о свом јунаштву. Шта да кажем, сем да сам се поплашио као зец. Не могу да признам да сам се од сина и деце “учио” јунаштву. Не иде код Црногораца тако…После неколико дана вратио сам се кући.
Пребира Ерне по сећању две деценије после и сећа се:
- Једини који ми је на Косову рекао ”шта ћеш овде”, беше мој комшија и друг “из мира” покојни пуковник Стева Топалов: ”Може ли Мађар и једна ствар у овој држави без тебе да заврши“, грдио ме је комша Стева кога, када ме случајно видео на неком путу изнад Ђаковице.
- Само што срце није стрефило-смеје се.
Како даље говори Варњу,у “славном војевању” десило му се и да га на путу код Рожаја када се враћао преко Црне Горе, из аутобуса “скине” резервни полицајац који није чуо да у Србији живе и Мађари…Пошто је стигао у Андријевицу која је до тада била потпуно мирна, војска је добила узбуну јер се стигла вест да је јединица ОВК прешла и у овај реон. На дан када се вратио у Нови Сад 26. априла, прво је отишао по ауто у центар и пошто је прешао Жежељев мост, сат времена после, зликовци су га дефинитивно потопили у Дунав.
- Да сам погинуо на путу за Ђаковицу или да ме је погодило на Жежељевом мосту ни Деса ни Пера ни други син Иван не би знали где им је отац завршио – завршава Варњу. А син Петар на крају хоће да исприча још две епизоде из породичног “славног ратовања”.
- Тата је напустио Косово после неколико дана-сећа се Петар. Бата Ђоша, кувар, дошао је да ми донесе ту вест и том приликом извукао је цедуљицу из џепа. Писало је: Пукао ми је чир а ти да запамтиш:
1. Ко сам себе чува и Бог га чува.
2. У шуми је много штакора и подгузних мува, а мало вукова.
3. Данас је најтеже бити човек.То очекујем од тебе.
Тата Ерне
На самом крају Пера каже да је имао част да неколико дана буде курир генералима Павковићу и Лазаревићу када су ови били на истуреном командном месту крај Ђаковице.
- Једног дана генерал Павковић ми даде кесу пуну јабука коју сам оставио у фрижидер.Три дана касније, после једног састанка изађе он из собе, држи се за стомак, пита ” има ли шта сем конзерви” и ја рекох:Господине генерале има јабука. Какве бре јабуке-узврати а ја му велим оне што је донео.
- То је за вас децо. Вама сам донео да се освежите-изненадио ме генерал и стварно не могу да му заборавим колико је пазио на све нас.
