16. новембра 1914. почела је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату. Трајала је пуна два месеца и завршена је 15. децембра. За цео свет, осим за мали број оних који се никада не предају, исход је био изненађујући – српска војска победила је бројчано надмоћну и опремљенију аустроугарску армију.
После дугих константних напада бројније аустроугарске војске, српска војска је без хране, одеће и обуће и са мало муниције била на корак од краха. На бечком двору већ се славила победа, а светски медији су извештавали о поразу Србије. А онда је пред Колубарску битку, краљ Петар са синовима сишао у ров и обратио се исцрпљеним српским војницима следећим речима: „Децо моја, ви сте се заклели да браните отаџбину и свога краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети. Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо. Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам. Остали, напред!”
Након тог говора, Врховна команда је дозволила команданту Прве армије генералу Живојину Мишићу одмор за његове ратнике и да кад попуни редове новим борцима крене у противнапад. За место пробоја Мишић је одабрао свој родни крај, падине планине Сувобор. Трећег децембра у седам часова ујутру Мишићеви борци кренули су у пробој. Удар је био толико силовит да се непријатељ дао у панично бекство.
У Колубарској бици Аустроугарска је изгубила 27.000, а Србија 22.000 војника. Победник те битке Живојин Мишић добио је чин војводе.
Немачке новине су после Колубарске битке писале: „Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља и из колубарског врела црпиће током читавог једног века горду храброст за највеће битке”.