Пре двадесет година, 4.маја 1999. године, пуковник Миленко Павловић, тадашњи комадант 204. ловачко-авијацијског пука Војске Југославије, погинуо је бранећи српско небо од НАТО агресора.
Кобног дана, када је стигло наређење о полетању на НАТО авионе који су надлетали Ваљево, дежурао је на измештеном командном месту у Старој Пазови. Одмах је позвао свог заменика и наредио му да по сваку цену задржи млађег колегу да не полети. Само десет минута након позива, Миленко је био на писти аеродрома у Батајници. Пришао је “мигу 29” и из кокпита је буквално извукао колегу уз речи: ”Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!”.
Полетео је у правцу Ваљева, а одатле у легенду. Страдао је борећи се сам против 16 агресорских авиона. Нападу је одолевао пуних 12 минута, а онда су његове колеге чуле само две речи: ” Имају ме”…
Миленко је постхумно одликован Орденом за храброст. Српска православна црква је његовој породици доделила Орден Светог владике Николаја, али, нажалост, никада није добио Орден народног хероја.
Иако није понео ово одликовање, титулу хероја Миленко свакако има у очима својих наследника, синова Срђана и Немање, супруге Славице, као и у срцима грађана Србије.
Две деценије након трагедије која је заувек променила живот породице Павловић, Миленков млађи син у исповести говори о болу што је као дечак остао без оца и о поносу који осећа јер је син пилота који је погинуо за отаџбину.
– Нема веће љубави од оне кад неко да живот за ближњег свога и мене то води кроз живот – започиње причу Немања Павловић.
Оца је последњи пут видео 2.маја 1999, када је Миленко дошао на неколико сати кући да их обиђе. Ништа није слутило да ће само два дана касније заувек нестати из њиховог живота.
– Сећам се да је био уморан и забринут. То поподне смо провели заједно, готово као и свако друго, само је он деловао некако озбиљнији и старији. Ипак, то вече кад је одлазио није се окренуо да нам махне како је увек чинио- с тугом у гласу прича Немања.
Тада као деверогодишњак, каже, није ни био свестан шта значи рат, а још мање како може да изгледа губитак неког ко му је узор и највећи ослонац у животу.
Знао сам чиме се тата бави, али нисам могао ни да појмим да он може заувек да оде. У тренутку када је погинуо, био сам напољу, а када сам се вратио кући, угледао сам његове колеге. Нисам схватао зашто су сви ту. Тек увече ми је мама рекла да је тата отишао и да се никада неће вратити каже Немања.
Бол и понос са којим Павловићи већ две деценије живе не могу се речима описати. На сваки помен очевог имена Немањино лице озари осмех, а очи му прекрије стравична туга.
– У марту те 1999. први пут сам у животу гледао „Бој на Косову“ И тај филм је баш оставио јак утисак на мене. Неколико месци касније отац ми је погинуо. Сећам се баш тог дана кад ми је мама рекла да га више нема, само сам је питао “ Да ли је тата сада исти као кнез Лазар И Милош Обилић”.
О Миленку Павловићу снимљен је документарни филм, у родном Горњем Црнијеву подигнут је спомен-комплекс, у Ваљеву и Бујачићу споменици. Главна улица у Батајници носи његово име, а ускоро ће и у Осечини, где сваке године пригодним програмом обележавају дан сећања на Миленка, једну улицу красти табла с именом овог јунака.
– Ми чувамо сећање на нашег хероја. Поносни смо што је био наш, човек из народа. На наредној седници Скупштине општине једна од главних улица ће добити назив по Миленку Павловићу- прича Ненад Стевановић, заменик председника општине Осечина.
На иницијативу супруге Славице, у сарадњи с општином, учињена је још једна велика ствар, која ће помоћи да се име хероја у српском народу никад не заборави.
– Ове године направљена је персонализована маркица с ликом Миленка Павловића и биће објављена почетком марта. То је још један начин да очувамо сећање на тог предивног човека који је несебично жртвовао свој живот за отаџбину и наш народ – каже Стевановић.
Маркица ће, као и одрење имати посебно место у дому Павловића, где породица и даље чува све његове драгоцености.
– Макете авиона, татаина сабља, одело, кацига…Све је ту, само њега нема – каже Немања и признаје да пуца од поноса када му непознати људи са љубављу говоре о Миленку.
– Једном смо били у Ваљеву на свадби и пришао ми је неки момак и реко ми је: „Да твој отац није полетео, моја мајка данас не би била жива”. Када чујем те неке приче, мени је срце као планина – искрен је Немања.
Сви који су познавали Миленка о њему имају само речи хвале. Иако све испуњавају срца његових најмилијих поносом, само једна реченица би их учинила најсрећнијим на свету.
– Волео бих да доживим да чујем да је мој отац проглашен за народног хероја. Знате, не могу да објасним како је живети с овом количином бола и туге, али и неизмерног поноса истовремено.
Срђану, мами и мени тата много недостаје. Али, оно што је он урадио, тај његов подвиг, увек нас је гурао кроз живот и дан-данас нас води – каже Немања.
О херојству Миленка Павловића ће се, бар у његовом родном крају и даље причати. Мештани Горњег Ценијева и околине неће га заборавити. Ђацима у тамошњим школама прича се о његовом чину, а жеља је да свака нова генерација учи о њему.
– Он је као херој нашег доба. Хоћемо да кроз то његово дело, које је неизмерно за ово време, покажемо како се воли држава, отаџбина и народ. Нешто, што је за многе незамисливо, Миленко је урадио. Он за нас није погинуо, већ отишао у вечност – закључују наши саговорници.
И. Николић
