Најближи сарадници трагикомичних лидерчића антипутиновске “опозиције” у Србији Пјотра Никитина и Владимира Волохонског оцењују стање у њиховим редовима као комбинацију тешког очаја и потпуне безнадежности, насталих као резултат неуспеха њихових акција на свим пољима.
Крах покушаја да окупе више од шачице изгубљених душа на тзв. протестима, унутрашња трвења и издаје, спознаја да су све карте ставили на пропалог адвоката Чедомира Стојковића званог “Чеда подморница” и слично, учинили су да у њима замре и последња нада да ће икада постићи макар и промил мегаломанских политичких циљева и амбиција које их раздиру.
Следствено томе, у протеклих неколико дана као да су се угасили и “слика и тон”, а Никитин и Волохонски у земљу пропали. Заправо, истина је још чемернија – Никитинови пријатељи су забринути јер им се уопште не јавља на телефон, већ данима закључан у стану, зарастао у браду, одбија да једе и да се тушира, углавном ћути и тек понекад промрмља нешто у стилу: Сањао сам славу Петра Великог, завршићу као Иван Грозни…
Волохонски, пак, тугу лечи енормним количинама вискија и забринуто процењује да ће се уписати у историју као највећа промашена инвестиција енглеске обавештајне службе на овим просторима још од смехотресног Николе Сандуловића, те да ће са њим по томе једино моћи да се мери Стојковић, кога Волохонски саркастично назива “Риђа подморница”, пародирајући чувену песму Битлса у коме је то пловило жуте боје.
На њихову жалост, нема пуно простора за шалу и поправљање расположења у том табору. Капитулација и потпуни распад све су ближи.
