Није без педигреа, отац му се већ показао на терену. Када је дебитовао ономад за Графичар, деловао је као “дечко који обећава”, али је било незахвално прогнозирати како ће се ствари одвијати даље. Из утакмице у утакмицу, расло му је и знање и самопоуздање, а боме и прекопотребно искуство: тукли су, додуше по ногама и њихови и “наши”, клизали са леђа, вукли за дрес, ударали лактом у ребра и саплитали. Остајао је на ногама, мимо очекивања, а још чешће са лоптом у њима, Па је опет, мимо тих очекивања, успевао и доста тога паметног и продуктивног са том лоптом да уради. Такав приступ и убитачна статистика, нису могли проћи незапажено – истина, скептици су веровали да није дорастао великој сцени, да није он тип који може да издржи притисак Маракане и да мами уздахе, али већ по дебију на највишем нивоу, показао је оно што мало ко покаже: да је спреман играти у оба смера.

Секао је њихове нападе када су други бежали од дуела, хватао се у коштац где су се дефанзивци склањали, али и преузимао лопту и одговорност кад је било густо, знао и да повуче и да одигра. Показао је да уме контролисати фудбал и по џомбавом и по блатњавом и по клизавом терену. Када је шеф стручног штаба одлучио да је време да понесе капитенску траку, неки су опет исказали сумњу, неки љубомору, неки су мислили да би њима лепше стајала и да је више заслужују. Пљувачина “спортске” штампе била му је само адут више, а утркивали су се плаћеници мастиљари да га више оцрне – само нису успели да му нађу рупу у наступу или статистици, или аферу у каријери, а својски су се трудили. Зато је, показало се кроз десетогодишњи мандат, тренер ипак тренер без конкуренције у земљи и региону и зато се показало да ретко, веома ретко греши у избору, а овај пут засигурно није.

Сада већ прекаљен и искусан, показао је да зна заплесати напред као Перица Огњеновић ономад против најјаче Барсе икада, али и затворити опасне и намазане ривале као Дуљај Зидана ономад под Матеусом.

Кроз године професионалне каријере, научио је да се гради, али и да има преглед игре – да одигра савршено прецизан пас, али и да зна када треба стати на лопту; да одабере правог саиграча, али и да лошијег начини бољим; да капитенски одстрани из тима оног који забушава или ради против интереса екипе.

Ако сте мислили да пишемо о новој десетци Звезде, погрешили сте: читава је ова спортска алегорија посвећена политичком успону новог премијера, Милоша Вучевића. Класичне десетке и капитена у Вучићевом формацијском систему.

И, коначно, заиста, имамо премијера по мери.

Довољно Србина да не клечи и не продаје националне интересе, а довољно прагматичног да не боде никога прстом у око

Довољно визионара да ће засигурно свој мандат обележити великим пројектима на које се други не би усудили, а довољно приземног да се не залети у мегаломанију

Довољно поносног да не клечи пред амбасадорима, не прима директиве осим од народа и не слуша туђинске уцене и ултиматуме, а довољно тактичног да са сваким може попричати, равноправно, чувајћи достојанство.

Довољно честитог да размишља о обичном човеку и да не полети, а опет довољно чврстог да се не боји великих играча, моћних тајкуна и дубоке државе.

Довољно лукавог да не наседне на подметачине туђих и “наших”, како то већ рекосмо, а довољно окренутог чојству да се сам подметачинама не бави.

Довољно поштеног да може мирно заспати, а довољно посвећеног да има снове за земљу, нацију и друштво.

Довољно искусног да не дозволи почетничке грешке, а опет онда и довољно младог да је гладан нових заједничких успеха.

И довољно чистог, да их нервира, колико год се трудили да му нађу прљавштину.

За разлику од времена када смо у сеоским лигама служили за поправљање гол разлике и када се сваки ривал радовао дуелу са нама, стиже време када тандем тренер-капитен представља осовину убојите српске машине, оне којих се боје и у друштву где се тресе мушема.

Коначно, дакле, имамо десетку. Нека траје и она и успеси који ће стићи!

Томо Ловрековић