Реликвију стару цео миленијум, Крст Светог Јована Владимира, покушавали су из руку барског братства Андровић да отму многи.
У село Микулићи надомак Бара долазили су освајачи и војске, разбојници и белосветски хохштаплери, надајући се да ће се дочепати светиње чија је вредност немерљива. Никоме није успело. Од Османлија преко Аустроугара, до војски у Другом светском рату, сви су из Микулића одлазили празних шака. Гореле су куће, падале су главе, али крст се није дао!
Братство Андровића је најстарије братство у овом крају, за то имају и доказ – крст који чувају као зеницу ока, и то више од девет векова. Андровићи светињу са којом је, на превару, погубљен српски кнез Зете Владимир, чувају животима.
Само једном у години, светиња угледа светлост дана, о Тројчиндану, када га износе на планину Румију, где је, каже легенда, некада била црква. У тој цркви су, по легенди, згрешили чобан и чобаница, и она је одлетела на друго место. Легенда, даље, каже да ће се, када верници на врх Румије изнесу довољно камења, црква поново сама направити.
Вековима припадници све три конфесије, православни, католици у муслимани, о Тројчиндану излазе на Румију, за Светим крстом који носи један од Андровића. Свако у руци носи по камен који оставља на врх ове планине са које пуца поглед на сву Црну Гору и Албанију.
Андровићи су, наизглед, обична породица, каквих је много у Црној Гори. Они се тако и осећају, тако и живе. Ипак, ореол мистериозног крста је увек око њих.
– Нама је то све нормално, ми смо расли и живимо са тим заветом, наши очеви, ђедови и преци су умрли спокојни, наша деца са тим расту – причају нам браћа Горан и Милан Андровић, који већ неколико година износе крст на Румију, увек спремни, ако затреба, за њега и живот да дају.
Најмање 19 поколења Андровића су чувари Светог крста, а недавно је цела та прича, култ Светог Јована Владимира, проглашена за нематеријално културно добро Црне Горе. Од легенде о Владимиру и Косари, преко кнежеве погибије, до доласка крста у Андровиће, па све до данашњих дана.
– Крст је у братство Андровића стигао недуго после трагичне смрти кнеза Вадимира. Његове мошти су заједно са крстом пренете у манастир Пречиста Крајинска, а крст је у нашу кућу донела у мираз кћи свештеника те цркве. Друга кћи је добила у мираз барјак, а трећа бунаре. Барјак је нестао, а бунари и данас дају питку и чисту воду – прича нам Горан.
– Колико наше сећање сеже, крст никада није напустио Бар – каже Горан. Једини забележени „одлазак“ био је у 16. веку, када је ношен у Италију где је опшивен сребрном гравуром преко које је урађена позлата.
Поклон цара
Порекло и старост се не могу утврдити. Крст је Владимиру послао македонски цар Владислав као залогу да га неће убити, ако дође у његову престоницу Преспу. Македонски цар га је преварио и одрубио му главу 1016. године. Легенда каже да је Владимир у тренутку погубљења држао овај крст у рукама. Он је први српски светац и празнује се 22. маја. Постоје претпоставке да је реликвија још старија, јер се не зна је ли је Владислав „направио“ или је узео из неке цркве.
Крст чува глава куће
Андровића, само двојица или тројица мушкараца, углавног старијих, знају где се крст чува. – Истина. Сад да ме питате, не знам. А не знам ни ко зна. Традиција је да најстарији члан породице, и још двојица знају где је крст. У случају да се некоме од њих нешто догоди, да не остане сакривен. Међутим, осим њих нико не зна где је – прича нам Милан. Током свих девет векова, каже он, колико се зна, нико из братства Андровића није покушао да проневери, изда или украде крст.
Прочитајте још: ЛЕГИЈА ОДБРУСИО СУДИЈИ: Не бојим се ничег, ништа не брините, имам људе на слободи! (ВИДЕО)
У рову са регентом Александром
Извор: Новости