Поновно увођење редовног служења војног рока није дилема него императив, јер наводно „замрзавање” редовног служења било је једна од највећих превара српског народа.
Западни агресори најпре нису могли да схвате, а затим нису могли да прихвате, да су Трећа армија и њен Приштински корпус успели да сачувају главнину људства и тешког наоружања у условима бесомучних дејстава из ваздуха и копненог напада шиптарских и НАТО снага на простор КиМ. Било је јасно да, и поред неупоредиве надмоћи, нису поразили српску војску, али закључили су још нешто – да та војска представља латентну опасност за њихове интересе на Балкану. Зато што су они дубоко задирали не само у виталне националне интересе Србије него и у њену целовитост. Због тога „замрзавање“ редовног служења војног рока треба препознати као перфидни план и подли механизам да се уништи оно што нису успели уништити војном агресијом.
Покушавали су, и на крају успели, да на чело Србије доведу политичку гарнитуру која ће њихове планове деструкције војне моћи и одбрамбене способности Србије прихватити као своје, и реализовати их у пракси управо онако како је њима одговарало. Под лажном паролом да „Србија нема непријатеља“ и да јој треба „мала, добро наоружана и ефикасна професионална војска“, 2011. године кренули су у „пројекат“ којим су Војсци Србије нанети далеко већи губици него приликом агресије. На пример, војска је са 400 батаљона спала на 100, а са 1.029 тенкова на 239. У ствари, план им је био да направе малу, слабо наоружану, неопремљену, немотивисану, и потпуно неефикасну војску, и у томе су успели.
Суштина преваре крила се у термину „замрзавање“ (редовног служења војног рока). Све је приказано као некакав експеримент од кога се сваког тренутка може одустати, а свима који су у томе видели опасност по Србију затварали су уста причом да „служење војног рока није укинуто него само замрзнуто“. Чудним преформацијама претварали су бригаде у батаљоне (бригада има четири до шест батаљона), а неке су једноставно угасили. Тако су створили огромне вишкове тешког и лаког наоружања за које су закључили да га „није рентабилно“ конзервирати и чувати него га треба уништити. Тако је вештачки створен и вишак официрског кадра, који су грубо почистили из војске. А први на удару били су они који су бранили Србију „од оних који ће нам донети благостање“.
Након оружја и кадрова смишљено је уништена и инфраструктура која омогућава редовно служење војног рока. Касарне и други војни објекти потпуно су уништени неодржавањем, нечувањем, небригом и продајом, тако да свако враћање на нормалну ситуацију захтева огромна улагања која опљачкана и економски ослабљена Србија није имала. Намерно је прављена војска која не може да одбрани Србију, него да служи за потребе НАТО-а, као увек доступна резерва војника и старешина за прљаве војне мисије по свету. Знало се да ће време потпуно онемогућити попуну ратних јединица резервним саставом. Добровољно служење војног рока само је замаглило перфидно развојничавање Србије.
Ревитализација војске
Стање у коме је актуелна власт затекла Војску Србије може описати једна реч – катастрофално. Одлука да се најпре на висок ниво опремљености и увежбаности доведе оно што смо једино имали – професионална војска – било је логично. Ратни састав фигурирао је само на папиру, и након мобилизације требало би много труда да се он доведе на прихватљив ниво за оперативну употребу.
Ревитализацију је требало почети од нуле, и зато је план који су поставили (и реализовали) председник Србије Александар Вучић и тадашњи министар одбране Александар Вулин био веома храбар, како по обиму куповине савремене опреме и наоружања, тако и по динамици. Успешна војнотехничка сарадња с Русијом, кроз скупе донације и куповину модерних борбених система, решила је најтеже проблеме опоравака РВ и ПВО, и оснажила копнену војску јачањем оклопно-механизованих формација.
Опремање савременим борбеним системима пратила је врхунска увежбаност јединица. Много тога је урађено и по питању стандарда војника, подофицира и официра кроз повећање личних примања и изградњу станова. Наше најбоље специјалне јединице, као што су 72. специјална и 63. падобранска бригада, враћене су у праву формацију. Поново су потенциране праве друштвене вредности као што су храброст, патриотизам и спремност за одбрану земље, вредности које су годинама уназад занемариване и исмеване, а све то заједно подигло је борбени морал на завидан ниво не само у војсци него и код цивилног дела друштва.
Наша професионална војска је кроз обученост и увежбаност показала да се исплати сваки динар улагања, подвргнута је најтежем облику провере кроз вежбу „Садејство 2020“ и положила је испит (садејство је нешто на чему падају и најсавременије војске света јер се дешава да у динамици битке, када су у питању покрет и ватра, неко погреши и дође до страдања од „пријатељске ватре“). Била би велика грешка сада ту професионалну војску укинути. Она треба да остане као најоперативнији и најубојитији део неке будуће војске, која подразумева професионални и регрутни састав. Уосталом, већина војно најснажнијих држава бира управо такав, комбиновани модел.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Друштвени дијалог
Иницијатива за враћање редовног служења војног рока јача и у државама ЕУ које су такав модел одавно одбациле. Зашто би та иницијатива била спорна за Србију, која сама брине о својој безбедности и зато мора имати јаку и модерну војску? Професионална војска је скупа, а омогућава делимичну попуну само у мирнодопској, а не и у ратној формацији. Иако врхунски наоружана и обучена, она може зауставити само први удар агресије непријатеља, али не може добити рат. Требало би да омогући мобилизацију резервног састава и попуну ратних јединица, а кога ми то можемо мобилисати када се резервни састав годинама топио и ускоро га неће бити. Модерни ратови су толико динамични и оријентисани на дејства из ваздуха да нека исфорсирана масовна обука регрута на почетку рата није могућа. Последице увођења у борбу необучених регрута не треба објашњавати, гине их и десет пута више од обучених војника, а о неким ефикасним одбрамбеним или нападним операцијама с таквим саставом нема ни говора.
Они који су Србију разоружали и развојничили спремају се за најављени друштвени дијалог како би бар правили пометњу и ометали јачање српске војске, ако већ не могу наставити тамо где су стали. Спремају „стручна“ објашњења да ће се будући ратови водити дроновима и зато не треба замајавати младиће и обучавати резервни састав. Понудиће другачија решења за безбедност Србије, да тежиште одбране треба пребацити на поље дипломатије а не „звецкати оружјем“. Имају они много таквих „бисера“, али им не треба дозволити да поново врше деструкцију одбрамбене моћи Србије.
Зашто бисмо отварали друштвени дијалог о одмрзавању редовног служења војног рока, ако дијалога није било када је замрзнуто? Све то треба третирати као пропао експеримент о коме не треба расправљати. Ако обавезни војни рок имају Финска, Шведска, Норвешка, Данска, Аустрија, Швајцарска, Литванија, Естонија, Русија, Украјина, Белорусија, Грчка, Турска, Кипар…, а нико од њих није ни приближно изложен притисцима и претњама као Србија, онда треба одбацити све дилеме. Ако су Швајцарци на три референдума одбили да укину редовно служења војног рока, из тога треба нешто закључити.
Јака и обучена војска је потребна и у миру. У ово време брзих климатских промена које изазивају повећан обим природних катастрофа, и у време борбе с пандемијом, свима постаје јасно да нам јака и мобилна војска треба јер је оспособљена да ургентно помогне, да спасава животе и умањује патње људи. И наша мала професионална војска пружила је, и пружа, огромну помоћ угроженим грађанима, а сигурно можемо очекивати да ће те могућности бити далеко веће када нам буде оспособљен већи део војно способног становништва.
Питање обуке
Постоје у нашем друштву и они који другачије гледају на војну обуку српских младића, не из зле намере него имају другачију идеју. Они сматрају да се војна обука може квалитетно обавити на факултетима или већ негде, без редовног служења војног рока. Међутим, многе значајне факторе који утичу на борбену способност већих формација они уопште не узимају у обзир. Усредсредили су се на неке почетне ствари и сматрају да је довољно научити младиће да употребе лично наоружање, да науче да гађају и оспособе се за поједине специјалности. То, наравно, није ни приближно довољно.
Потребно је да се сваки регрут-војник уклопи у колективни живот свог вода, да увежба своје место и улогу у одељењу, воду, чети у одбрани и нападу, кретање на бојишту, брзо проналажење природних заклона, да научи да слуша, правилно тумачи и извршава команде, како да наступа у нападу, како да се повлачи а да то не прерасте у панику и расуло, и многе друге ствари. Различите специјалности имају различиту обуку, неки ће научити шта је то ватрена припрема и како изгледа ватрена подршка, други како да прате оклопне јединице у борби, трећи ће бити специјалци и падобранци и тако редом, до предвиђене попуне резервом свих ратних јединица. То се на факултетима и у кабинетским условима не може постићи, него само кроз редовно служење војног рока. Јер није ствар у томе да треба научити него све то и увежбати.
Постоји још једна веома важна врста обуке која чува или упропашћава животе војника и доприноси победи или поразу у борби, а коју многи у својим размишљанима занемарују и једноставно је не виде – обука командног кадра и штабова. Увек треба имати у виду да командовање није наука него вештина, и зато се мора редовно увежбавати и тренирати. Право увежбавање и права провера способности командира, команданата и штабова је објективна само ако се одвија у што је могуће ближе некој стварној ратној ситуацији.
Имаћемо много више увежбаних штабова и официра који су оспособљени да истог часа успешно „ускоче“ у сваки штаб. То чува људство и доноси победе у рату, а не само обученост војника појединачно. Крупним војним формацијама може да командује само онај официр који је деценијама стицао и усавршавао вештину командовања. Никада више не сме да оперативним јединицама командује неко ко нема искуства у командовању, јер се дешавало да нам странци чак за начелника Генералштаба намерно наметну официре који у својој војној каријери нису командовали јединицом већом од вода или чете.
Модел служења
Зато вреди расправљати само о моделу редовног служења војног рока, а не о томе да ли је то потребно. Вреди расправљати јер њега не диктирају само потребе, него и други фактори, пре свега стање инфраструктуре, могућност опремања и наоружавања резервног састава и финансијске могућности Србије у овом тренутку. Добро је што наш државни и војни врх о том питању немају дилеме, већ увелико размишљају о временском периоду служења војног рока.
Генералштаб се залаже да то буде шест до осам месеци, а Министарство одбране, које мора размишљати и о финансијским могућностима (оријентациони прорачун трошкова је од 50 до 100 милијарди динара годишње), предлаже период од три до четири месеца. Значи, реално би у актуелним могућностима било негде од четири до шест месеци, али период у прво време и није толико битан.
Битно је да се успостави систем који се касније, у складу с оптималним потребама и финансијским могућностима, може продужавати или скраћивати. Дужина служења војног рока одредиће и ниво обучености и увежбаности војника, и бројно стање оперативне војске која у сваком тренутку стоји на бранику отаџбине. Тако, на пример, Грчка сада продужава време служења војног рока са девет на 12 месеци, јер се осећа угроженом од Турске. Наравно да ће јој то повећати и бројно стање војника и квалитет одбране.
Као што је речено, за Србију је у овом тренутку најбољи комбиновани модел, који укључује професионални и регрутни састав. Он ће бити најбоља гаранција безбедности Србије и најснажнији фактор одвраћања од агресије.
