Самозвани „лидер“ нечега што себе назива некаквом опозицијом, Драган Ђилас, дао је једном порталу (који је иначе у његовом власништву и чији програмски концепт – мрзимо Вучића – именовани финансира новцем опљачканим од грађана Србије, из времена када је био важан функционер бившег режима) подужи интервју, са намером да и тим вербалним галиматијасом, препуном лажи, увреда, претњи и небулоза, некако поправи своју пољуљану „лидерску“ позицију у тој такозваној опозицији, озбиљно уздрману „напорима“ које Јеремић, Обрадовић, па и његова (са)радница, Мариника Тепић, у последње време улажу да се они наметну као вође те скупине сујетних и ни за шта способних ленштина, којима је једини циљ да их неко врати на власт, и то без избора, ако је могуће.
„Препоштени“ и „изузетно способни“ бизнисмен, творац „маестралне и чаробне формуле пословног успеха“ – како се од 100% нечега рачуна 20%, па онда на остатак још 20%, и како се, на крају, све то слије у његове џепове и на многобројне приватне тајне рачуне широм света – покушао је својим менталним и оралним конфабулацијама да представи једног новог и другачијег себе, прибегавајући својеврсном камелеонству, и моралном, и вредносном, и сваком другом – надајући се да ће му поћи за руком да поново превари грађане Србије и, рачунајући да они не памте довољно дуго ко је и какав је он, Драган Ђилас заправо, пружити му прилику да их поново пљачка.
На његову велику жалост, његов „инжињерски мозак“, прецизан и поуздан једино када су марифетлуци и крађа у питању, а у функцији једино када треба испољити мржњу према Александру Вучићу – намерно је потиснуо чињеницу да грађани Србије знају и добро памте све његове „пословне успехе“ и са језом се сећају времена док је и он, и сав остали, њему сличан башибозлук, вршио власт.
Памте грађани Србије затворене фабрике и стотине хиљада људи без посла, девастирану привреду и запуштене болнице и школе, путеве зарасле у траву и војску која нема чак ни чизме ни униформе, као што памте и осионост, бахатост, умишљеност и лоповлук припадника бившег режима, чија је једна од перјаница био управо Драган Ђилас.
Покушавајући своју болесну мржњу према председнику Вучићу да заогрне некаквим привидом објективности (али не успевајући, ипак, то да учини тако да се не служи увредама и лажима), Драган Ђилас је покушао да прибегне лукавству и да – бар у том нарученом разговору – себе представи као човека који зна шта прича, који за то што прича има доказе и аргументе, и који има некакав план и програм за идеје које, тобоже, заступа, али је иоле пажљивијем и обавештенијем читаоцу већ после првих неколико редова постало јасно да је све то само још једна Ђиласова фантазмагорија, јалов покушај да сопствени некадашњи нерад, штеточинство и лоповлук оправда, али и порука за остале „лидере“ и „лидерчиће“ из бандоглаве скупине која себе зове опозицијом – да знају и упамте ко је ту најважнији и ко, уосталом, већину њих плаћа.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Ни сам не верујући у то што прича, а нарочито не у некаква кобајаги „објективна“ истраживања, која „предвиђају да би имао 40 посланика“ (вероватно је „изузетно способни инжињерски мозак“ та истраживања наручио од неке од својих агенција, којима се, узгред буди речено, ни броја не зна, а служе само за прање новца који творац „успешне пословне формуле“ опљачка од грађана Србије) – још свашта је Драган Ђилас избаљезгао у том досадном, општих места препуном, нарученом разговору – не пропуштајући, упркос камелеонском напору који је уложио да себе представи другачијим – да вређа и клевеће Александра Вучића, доказујући тиме да је цела његова прича само и једино у функцији тога да својој патолошкој мржњи према председнику да одушка.
Узалуд је све, самозвани „лидеру“, јер како наш народ каже – Будале се не сеју, оне саме ничу, као што се не да сакрити ни твоје право лице и права намера, ма каквој мимикрији прибегавао.
Зоран Ђорђевић
члан Председништва Српске напредне странке