Зоран Ђорђевић
члан Председништва Српске напредне странке
У дану када је Србија на насловним странама и у ударним вестима многих светских медија – по својој успешности у борби против вируса Covid 19, и када и многи светски државници наводе нашу државу као изузетан пример у процесу вакцинације и обезбеђивања довољних количина вакцина за наше грађане, али и по одлучности и успешности Србије и њеног руководства, на челу са председником Александром Вучићем, у борби против организованог криминала – јавили су се самозвани лидери нечега што себе зове некаквом опозицијом да, у свом шарлатанском и циркузантском маниру, у својој заслепљености и патолошкој опседнутости Александром Вучићем, у мржњи према њему лично, али и његовој породици, јадни и бедни, и речју и делом – још једном покушају да лажима и увредама, претњама и заиста болесним конструкцијама непостојећих афера, све те успехе омаловаже, умање, порекну чак.
Иако су, неки од њих, брже-боље и сами потрчали да вакцину приме, за сваки случај – да бих одмах потом наставили да лажу и обмањују грађане Србије (и када је процес вакцинације у питању, али и за све остало у чему Србија данас предњачи) – за њих је све, све што својим радом и делима симболизује и персонификује Александар Вучић – увек и само – чиста и гола, нескривена, патолошка мржња, при чему ни Србија, односно њени грађани, који верују свом председнику и који знају, врло добро знају, ко заиста брине и ради у њихову корист и за њихово добро – нису поштеђени мржње и презира те умишљене, сујетне назови „елите“.
Знајући да им грађани Србије не верују, што су им белодано и показали на свим досадашњим изборима, на које су ти – осиони и бахати, лагању и плачкању истих тих грађана склони, „лидери и лидерчићи“ уопште смели да изађу – овај пут су применили унеколико другачији метод, истурајући у први план жену, жену политичарку, Маринику Тепић, рачунајући да ће све те њене лажи, увреде, бљувотине и фантазмагоричне измишљотине које изговара, управо стога што их саопштава жена – моћи некога да преваре. Уједно, ако на те вербалне сплачине буде реакције са друге стране – онда је лако ту другу страну оптужити за мизоген однос, за нетрпељивост и нетолеранцију по основу полних разлика, за насиље према женама, односно – онда је лако на једну лаж додати другу, и тако у круг. Додуше, управо су они, они њени, Мариникини, познати по томе што су умели физички да нападну жене, да их бију, да их вређају и прете им. Управо су они имали неке од најогавнијих сексистичких и свих других порука и јавно изречених увреда, баш на рачун жена. Нећу да подсећам сада на то, јер верујем да грађани Србије врло добро памте све те „маштовите“ прилоге и поступке којима су ове „јуначине“ додатно потврдиле своју психопатолошку анамнезу, своју карактерну и етичку нискост, своју шизофрену и бизарну личност, и појединачно, али и сви заједно – као скупина опскурних и у сваком смислу јалових типова, који су једино вредни и радни када је у питању присвајање туђе имовине. Приватне или државне, њима је потпуно свеједно.
Оно на шта желим да укажем јесте то да ови оркестрирани наступи, у којима данас предњачи Мариника Тепић, заправо за циљ имају да, буком и агресијом, великом количином лажи и привидних аргумената и назови доказа, скрену пажњу са тога ко је све од тих „моралних громада, часних и честитих бораца за демократију“ имао везе са припадницима криминалних група, ко се сликао са њима, коме је најбољи друг осуђивани нарко дилер, ко има силне милоне евра за које никако да објасни како их је „зарадио“, ко је био, или још увек јесте, на некаквом, нечијем платном списку, као и да ли, можда, сва ова бука и бес, све те лажи, заправо служе томе да заштите криминалце, у овом случају Беливука и његову групу, односно њихове налогодавце, који се можда крију баш међу тим „истинским посвећеницима за владавину права“ – као себе тај неспособни и нераднички башибозлук, окупљен у сектама сличним политичким партијицама, воли да представља.
Много има тих питања на које Мариника нема одговор. Или га има, али је срамота да на њих одговори. Ако она уопште зна шта значи та реч – срамота. Ако је уопште способна да осети стид, она – која је своја политичка и идеолошка уверења мењала, бар оно што се зна, до сада шест пута, али увек остајала искрено посвећена само једном – својој личној користи.