У интервју датом једном недељнику, редитељ Горан Марковић је изрекао суштину политичког програма и јединог циља такозваних српских „демократа и бораца за правду, људска права и слободе“, самозваних припадника некакве „елите“, нарочито оних окупљених око тајкуна овдашњег и најнеталентованијег међу квази политичарима, Драгана Ђиласа – која, дословце, гласи: „Ја се ипак надам да Александар Вучић има пред очима Чаушесков крај и да ће се повући без крви“.
Ова реченица у себи садржи, поред врло перфидно, еуфемистички изречене претње (која је и поред тога врло очигледна и самим тим још језивија) и потајну жељу свих тих „моралних громада“ и „компетентних тумача“ етичких, естетичких и свих других норми и стандарда – да се власти докопају по сваку цену, без избора и противно вољи већинске Србије, макар то у себе укључивало и српско-српске сукобе.
Свим тим вајним „демократама“ је јасно да у изборној (управо и једино на демократским процедурама заснованој и спроведеној) утакмици немају никакве шансе да победе Александра Вучића, као што им је јасно и то – да без обзира на сву помоћ коју константно имају од својих иностраних ментора – не могу да убеде грађане Србије да за њих гласају.
Због тога већ месецима траје гебелсовска медијска и пропагандна кампања, права хибридна ратна операција, препуна лажи, увреда, клевета, измишљених афера, дезинформација, претњи и уцена којој је изложен председник Вучић и његова породица – са циљем да се он сам „повуче“, да престане да се бави политиком, да престане да се бори и брине за Србију. „Без крви“ – како то каже, могло би се рећи чак и нуди – познати јавни и културни посленик, „доказани демократа и поборник легализма и владавине права, естета и етичар“ – коме, ипак, није страно (а није га ни срамота, нити му је испод части и интелектуалног нивоа припадника „елите“) да узгред, ето, и запрети некаквим „румунским сценаријом“. Додуше, ако се Марковић у нешто заиста и разуме – то су сценарија, тако да би се (ако би неко желео да буде малициозан, рецимо) ова његова изјава могла схватити и као лична жеља и спремност да управо он буде режисер по том и таквом сценарију. С друге стране, могуће је и да је оваква његова изјава последица тога што на управо завршеном конкурсу Филмског центра Србије његов филм није добио новац из буџета – па је онда, зарад ситносопственичких и шићарџијских интерса који нису уважени, он решио да „часно и честито“ запрети. Наравно, ту је и основни покретачки мотив и једини политички план и програм свих тих „истинских бораца за демократију“ (од пропалих и умишљених политичара до лажних еколога и „независних интелектуалаца“) – лична мржња према Александру Вучићу и завист због успеха које постиже у својој свакодневној борби за опоравак и напредак Србије.
Све то заједно је, сигуран сам, у Марковићевом случају резултирало овом претњом, најновијом, тек једном од многих које су упућене Александру Вучићу и, на жалост, сасвим сигурно – не последњом, узимајући у обзир чињеницу да су избори у априлу идуће године и да ће до тада скупина професионалних мрзитеља председника Вучића изговорити још много лажи и бљувотина, увреда и претњи, све у нади да неће морати да изађу пред грађане Србије у изборном процесу.
Знајући председника Вучића и знајући колико су му српски државни и национални интереси важнији од свега – морам све те згубидане да поново разочарам: Једини начин на који се (не дај Боже никоме такву несрећу) можете вратити на власт у Србији је воља и поверење грађана Србије, а то је, на вашу велику жалост, управо оно што немате, нити ћете, такви какви јесте, имати – без обзира на то ко вас и колико споља помаже и коме сте Србију обећали зарад власти и могућности да се лично богатите, што вам је једини циљ, ма шта причали и ма колико лагали и претили.