„Ја сам Ђура Јакшић, родом из Српске Црње у Банату, имам четрдесет и шест година, поданик сам српски, нисам никад био пред судом нити осуђиван, а за шта се сад узимам на испит не знам док ми се не каже”, биле су речи којима се славни српски песник обратио иследнику 1878. године на кривичном саслушању у Управи града Београда. Ђура Јакшић се нашао на суду због тужбе за увреду и клевету генерала Ранка Алимпића.
Све је почело две године раније, 1876. године, када је избио српско-турски сукоб у коме је Ђура Јакшић као добровољац отишао на Дринско бојиште. Као ратни извештач критиковао је веома лоше и невојничко понашање елитног српског генерала, кнежевог рођака, Ранка Алимпића које је са пуно сарказма описао у новосадском календару Орао за 1878. годину. „Генерал Ранко, кицош с уфитиљени плави брчићи, коса онако фризерски углађена, а на униформи ниједне прљаве пегице; понашање му сасвим дипломатско; на сваког се љубазно осмехује, рукује се, разговара о свачему, само не о војсци, не о ратовању… Када се прохода то бива на хинтову, за њиме јуре коњаници у црвеним чакширима, мислио би: господин је кум у неким великашким сватовима”, писао је Ђура Јакшић. Када је генерал Алмипић прочитао како је Ђура описао његово ратовање наљутио се и наредио да шабачко окружно тужилашво оптужи песника за увреду и клевету према званичном лицу. Када је шабачко тужилаштво предмет проследило Управи града Београда Јакшићеви пријатељи јавили су му да разјарени генерал тражи да Јакшића ставе пред Преки суд и да му се суди за велеиздају. Били су то тешки дани за Ђуру Јакшића који је болестан завршавао историјску драму „Станоје Главаш“. Писац је живео сиромашно, а дугови које је правио да преживи стизали су на наплату. Тако се писац надалеко чувене родољубиве песме „Отаџбина“ који је током читавог живота писао о крвавој историји свог народа нашао пред судом на коме је одговарао за „велеиздају” по оптужби генерала који је у том тренутку био министар грађевина.
„Ја сам као новелистичар писао причу, коју сам чуо од једног добровољца, који је тада био на Дрини, где и господин Ранко”, рекао је Јакшић и нагласио „да је прича прошла цензуру”. „По томе, дакле, ја не сматрам да је начелство позвано да ме званично тужи, пошто ово није увређено јер, као што рекох, овде нема увреде власти. А господин Ранко ако мисли да сам њега лично увредио, он нека ме тужи и ја ћу онда одговарати и доказивати има ли у мојој радњи увреде и јел истина оно што је написано или не”, говорио је Ђура Јакшић иследнику и додао „да сам шта добро чуо за господина Ранка ја бих и његове врлине поменуо”. Иследник је био неумољив и тако је песник Ђура Јакшић стављен пред преки војни суд. На војном суду се нашао човек који није служио ни војни рок и коме су у првом српско – турском рату, који се није баш славно завршио, дали перо уместо пушке. Када се јавио као добровољац у другом рату између Срба и Турака поново су одбили да му дају оружје. Сада је национални романтичар о чије родољубиве стихове су се отимали српски листови због пера изашао пред преки војни суд на коме је оптужен за велеиздају.
Очајни Јакшић, заједно са адвокатом кога су његови пријатељи платили, у сократовском процесу изашао је 5. априла 1878. године пред Преки војни суд. „Је ли злочин писати мирно, непристрасно, разлагати своје мисли о некоме и нечијем делању? Ја мислим да није. Мени је као писцу српски господин ђенерал исто што и други војник. Узвиси ли га његово јуначко делање над обичним људима и ја ћу се са осталом светином његовој величини клањати. Остане ли и после тако сјајних прилика мален и незнатан? Онда нека ми суд покаже писца који ће га прославити”, бранио се Ђура Јакшић. Преки суд га је осудио на 15 дана затвора само да задовољи моћног генерала. Адвокати су му саветовали да се не жали јер је казна била блага али Ђура Јакшић је одлучио да иде до краја и после жалбе преки суд се огласио ненадлежним, па је случај пребачен на редовни суд који је утврдио исту казну. Тог дана, 17. септембра, одржана је премијера његове драме „Станоје Главаш“ у Народном позоришту. Београдска публика, која је знала за суђење, Ђуру Јакшића поздрављала овацијама јавно показујући подршку. Можда зато, 26. октобра Апелациони суд смањује казну на осам дана затвора. Ову казну Ђура никада није издржао јер је 26. новембра умро.
Двадесет и шест година касније, 3. јуна 1906. године, Жарко Илић објавио је у новосадској Застави текст „Од чега је умро Ђура Јакшић?”. „У лето 1878. године пред хотелом Париз у Београду седело је више официра за столом, а међу њима и генерал Ранко Алимпић”, писао је Илић. „У тај пар прође поред њих Ђура Јакшић и оде Баталџамијском улицом. Успут сретне Ђура једног сељака. Сељак је терао неколико говеда. Ђура га заустави и запита: Хоћеш ли доле Теразијама? Сељак му одговори да хоће. На то Ђура извади из џепа један динар, даде га сељаку и рекне: Кад прођеш поред кафане Париз, ти притерај волове ближе оној господи што седе пред кафаном, удри којега вола штапом па реци: Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини! Сељак га послуша и уради тако”, описао је Илић догађај. Сељака су официри одвели у полицијску станицу где је рекао ко му је платио да то уради, а једне ноћи испред Ђурине куће у Скадарској улици „када се враћао из веселог друштва” сачекала су га два ноћна стражара „преобучена у цивилно одело” и претукла. Била је то освета генерала за понижење.
Јакшићевој сахрани присуствовала је половина грађана Београда од 25 хиљада, колико је тада живело у нашем граду. Ковчег су носили књижевници Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин. Говор је држао професор Гига Гершић. Неки ревносни ћата написао је наредних дана „пошто је Ђура Јакшић умро, то се овај предмет за свршен сматра и акта у архиви оставе”. Тако је смрт спасла великог песника али и нас од понижења да „дане проведе у апсани”.