Стручњаци немачке клинике „Шаритe” одбили су да Москви доставе доказе о тровању руског блогера Алексеја Наваљног. Уместо тога, послали су поменутог кући где су га на аеродрому „Шереметјево” дочекали представници закона и по кратком поступку проследили – у затвор. Другачији развој догађаја мало ко је очекивао, па и сам Наваљни. Он је, наиме, још пре одласка у Немачку требало да се јави служби за затворске казне, а у складу са условном казном која му је изречена због својевремене проневере и прања новца. Остало је још само да се разјасни да ли је исти заиста трован, где, када и како. А све то могло би да потраје…
У тренутку када је цео свет окренут смени у Белој кући у Вашингтону, приче о судбини руског блогера преселиле су се тамо одакле је и он сам изникао – на друштвене мреже на интернету. По многима, продужетак живота у егзилу за Наваљног би значио политичку смрт. Повратак у земљу, међутим, даје му прилику да се и даље представља као опозиционар, и да по тој линији сакупља жељене поене.
Слична је и судбина Светлане Тихановске, која је на себе преузела улогу лидера опозиције у Белорусији и такође напустила земљу. Она је пре неколико дана током једног сусрета са дипломатским представницима земаља ЕУ и ОЕБС-а затражила помоћ како би се безбедно вратила у Минск. И њој је јасно да пуко седење у безбедности у Виљнусу, далеко од очију белоруских бирача, не може да донесе никакав помак у покушајима да се бивша совјетска република ослободи власти председника Александра Лукашенка.
Ипак, оно о чему се мало говори је чињеница да се ни Наваљни ни Тихановска никако не могу означити као лидери руске, односно белоруске опозиције. А управо тако се представљају. И код куће и у међународним круговима. Јер оно са чиме поменуто двоје дефинитивно не могу да се подиче је – несумњива подршка гласачког тела, доказана на неким изборима. Једноставно, они су на себе преузели улоге које су им се допале и обезбедили покровитељство политичких чинилаца изван својих земаља.
Питање које се само по себи намеће јесте и да ли су то учинили својевољно, ношени жељом да помогну сопственом народу, или су своја имена предали у руке онима који нису у прилици да власт преокрену регуларним путем. Другим речима, да ли су, и зашто, Наваљни и Тихановска пристали да глуме жртвене јарце? Јер да би се уопште озбиљније укључили у опозициони политички живот морали би претходно да се договоре са онима који тај живот живе већ годинама, па и деценијама.
Подсетимо, у највећој држави на свету одавно делују опозициони покрети попут „Јаблока”, „Либертаријанске партије Русије”, „Партије прогреса”, „Друге Русије”… Сви они изнедрили су аутентичне лидере попут данас актуелног Иље Јашина, или оних који су до сада страдали у тој политичкој борби. Оно, међутим, што углавном збуњује аналитичаре је чињеница да и поред наклоности некој од владајућих или невладајућих партија, већина Руса није ненаклоњена Владимиру Путину. У том смислу тече и политичка борба која се из настојања да се уђе у парламент и одатле утиче на дешавања у земљи, претворила тек у антипутинизам који на домаћем терену не даје резултата.
Истини за вољу, на Алексеја Наваљног се и не гледа као на опозиционара довољно спремног да се супротстави свом шефу државе. Подршка која му у том смислу стиже из САД и појединих западноевропских држава и није у вези са сменом на челу евроазијског џина. Његова улога је строго ограничена и уско је повезана са пројектом гасовода „Северни ток 2”. Ма колико се то не истицало, приметно је да се име Наваљног у највећој мери доводи у везу са покушајем спречавања енергетског спајања Немачке и Русије.
Индикативно је и да се руски блогер одлучио на повратак кући у тренутку када је пажња света усмерена на промене у Белој кући, у Вашингтону. Имајући у виду чињеницу да су управо САД главни заговорници обустављања изградње спорног гасовода, јасно је да је адут „политичких репресија у Русији” извучен из рукава како би свечану инаугурацију Џозефа Бајдена учинио додатно прихватљивом за разједињене Американаца, а посебно следбенике одлазећег Доналда Трампа.
Тешко је веровати да би случај Наваљног могао јаче да потресе Путина. У овом тренутку главни губитник могла би да буде – Немачка. Европском економском лидеру, такође, предстоји промена вођства, а Вашингтон дефинитивно неће пропустити прилику да и ту одигра неки корак у своју корист. Што се тиче Наваљног, његова улога, ако буде требало, може лако да се промени па чак и да исти, без своје воље, нестане са сцене…
