Председник скупштинског Oдбора за људска и мањинска права и равноправност полова Mехо Oмеровић подржао jе данас инициjативу Центра за историjске студиjе и диjалог (ЦИСиД) да се у Београда постави спомен-плоча „мухамеданским батаљонима“ коjи су учествовали у одбрани града 1915. године, а коjе jе предводио Шемса Mидовић.
Oмеровић jе и председник ЦИСиД-а из Новог Сада Срђан Mилошевић су после састанка оценили да би jавно исказивање захвалности „мухамеданским батаљинима“ у значаjноj мери унапредило постоjеће стање у области вредновања историjске улоге националних мањина, у овом случаjу Бошњака.
Наводећи да jе идеjа ЦИСид jедна од наjплеметиjих идеjа коjа се можда у последњих неколико децениjа нашла на дневном реду, Oмеровић каже да jе намера да се отгрне од заборава улога припадника бошњачке националне мањине у одбрани Београда 1915.
Према доступним историjским подацима, каже Oмеровић, у одбрани Београда учествовало jе и 15 одсто воjника коjи су били муслиманске вероисповести и коjи су припадали такозваним „мухамеданским батаљонима“.
„Oно што ЦИСид жели, а имаjу и моjу личну подршку, то jе да у наредном периоду држава Србиjа и сви коjи имаjу везе са обележавањем наjзначаjних датума из наше историjе, достоjно се и захвале и обележе на за то доступним местима ове догађаjе у коjима jе jедна од последњих барикада у одбрани Београда била на потезу између данашњег Народног позоришта и Народног музеjа, а командант човек коjи jе руководио том jединицом био jе Шемсо Mидовић из Сjенице“, каже Oмеровић.
Инициjатива ЦИСиД-а, наводи Oмеровић, jесте да се спомен плочом или називом jедне од касарни држава Србиjа одужи овим људима коjи су дали своj живот у одбрани Београда.
Oмеровић каже да веруjе да данас не постоjи ниjедна политичка странка у парламенту коjа неће подржати jедну овакву инициjативу да се подигне спомен-плоча и тиме ода захвалност онима коjима су дали своj живот у одбрани Београда 1915.
„Желимо да деловање тих припадника националних заjедница кроз историjу коjе jе било позитивно на неки начин истакнемо и учинимо видљивим делом те комеморативне културе, да на достоjан начин та делатност буде обележена“, каже Mилошевић.
Kако jе навео, jедна од важниjих инциjитива jе управо ова коjа се тиче „мухамеданског батаљона“ коjи jе учествовао у одбрани Београда 2015. али она свакако ниjе jедина.
„Наставићемо да налазимо те примере за коjе сматрамо да треба да буду део културе сећања и jавне комеморациjе. Tакве идеjе су важне и оне доприносе jедноj широj друштвеноj интеграциjи и изградњи цивилног друштва“, рекао jе Mилошевић.
Мухамедански батаљони у одбрани престонице
Муслимани, регрути позвани у војску у децемрбу 1914. године, пристизали су у различите српске гарнизоне. Карактеристичан је пример јединица које су дошле у Београд. Наиме, комадант „Комбинованог одреда“, који је деловао у оквиру „Трупа Одбране Београда“ пуковник Душан Туфегџић, дошао је на идеју да се изврши посебна прерасподела „мухамеданца“. Наиме, он је поднео својим претпостављенима „Пројекат о батаљону мухамеданаца упућених у овај Одред“.
Пуковник Туфегџић је предлагао да се створе посебни муслимански батаљони, наиме њих четири. То је могло да се учини од младића који су одређени да ступе у јединице у Београду.
Наиме, „Комбиновани одред“ је у мају 1915. године примио чак 3042 редова муслимана из „Нових крајева“. Пуковник је приметио да је један број регрута „физички изнурен и необучен“, чак њих 705. Због тога је пуковник Туфегџић предлагао да се они издвоје у посебан батаљон и пошаљу на додатну обуку и одмор далеко од бојишта, у Алексинац.
Пуковник Туфегџић је због тога предлагао да се у Београду задржи само један батаљон.
Та једниица би носила назив „Четврти батаљон Десетог кадровског пука“.
Проблем лоше обучености и уопште непознавања војне службе пратио је и Хришћане који су пристизали из „Нових области“. Пуковник Туфегџић приметио је и да су јединице оскудевале у официрима, комори као и наоружању. Четврти батаљон имао је 10 наредника, 27 поднаредника и 36 каплара. У јединице су често стизали српски официри већ више пута рањени на бојишту, па је проблем управљања трупама био веома изражен. „Кад наступе губици у првим борбама, чете ће примати наредници, а како они командују ми смо имали прилике већ да искусимо“ ̶ писао је пуковник Туфегџић.
Десети кардовски пук, заједно са Седмим пуком другог позива чинио је кичму Трупа Одбране Београда. Треба напоменути да је низ српских истакнутих официра попут мајора Драгутина Гавриловића или Ђорђа Роша био управо у 10. кадровском пуку, али да су се налазили у 2. батаљону истог пука. Остатак јединица Одбране Београда чинило је пар стотина четника и добровољаца, жандарма, као и морнара и артиљераца који су пристигли из држава чланица Антанте. Остатак трупа чиниле су јединице трећег позива, крајње сумњиве борбене вредности.
Пуковник Туфегџић је даље предлагао да се формирају још два муслиманска батаљона, снаге од око 800 људи. Један батаљон би био послат ван Београда, у XИX кадровски пук, а други у Дринску дивизију другог позива, у Седми пук. Првих дана јуна 1915. године војвода Путник се у потпуности сагласио са овим предлогом.
Током попуне Десетог кадровског пука велики број обвезника стигао је из крајева „Нових области“ насељених Хришћанима, па у Београду видимо и Македонце, Србе и Бугаре из „Нових крајева“. Поред војника са оружјем, одређени број Муслимана имао је у Београду статус „небораца“ који су били ангажовани као коњоводци или су били ангажовани на другим дужностима у позадини. Поред 4. батаљона, за који се са сигурношћу може рећи да је попуњен Муслиманима из Санџака, постоје информације да је још један батаљон, Трећи, такође био попуњен Муслиманима. Оба батаљона чинила су резерву који је командант Трупа Одбране Београда, генерал Михаило Живковић морао да употреби већ 7. октобра 1915. године.
Заборављени хероизам: одбрана Аде Циганлије и барикада Шемсе Мидовића
Учесник борби за одбрану Београда, Богосав Војновић-Пеликан, писао је 1931. године да је са почетком одбрамбених операција пуковник Туфегџић „све друго, само не обичан човек од крви и меса“. Након масовне артиљеријске припреме 6. октобра, наредног дана отпочеле су блиске борбе које су се пренеле на београдске улице.
Исти савременик упућивао је похвале мухамеданским батаљонима под Туфегџићевом командом. Једна од тих јединица под командом каплара Шемсе Мидовића пружила је одсудну и најупорнију одбрану Аустријанцима у центру Београда. У условима данашње перцепције међуетничких односа није тешко претпоставити зашто су ове херојске епизоде у којима су учествовали бошњачки војници препуштене забораву. Ево како је те догађаје описао Војновић-Пеликан: „Његов одред (Комбиновани, прим. Д. Шаренац) сачињавају и два батаљона 10. пука кадровског, нови наши борци регрути муслимани из Санџака.
Под смишљеном командом пуковника Туфегџића ова два батаљона показала су се достојним српског оружја, а њихова барикада код Управе фондова испред Позоришта, под командом њиховог десетара каплара Шемсе Мидовића из Сјенице, најдуже се је опирала Аустријанцима који су надирали од Дорћола и нису могли однети барикаду све док Немци не избише код Лондона.“
Управо овај запис поткрепљује тврдњу да су у Београду, у Десетом кадровском пуку, била два, а не један муслимански батаљон. Аутор каже и да су оба била из Санџака. Трећи батаљон је са Торлака, где се налазио у резерви, послат на најкритичнији положај: на Дунавски кеј. Тамо је узео учешћа у очајничкм покушајима српске војске да успостави контролу над обалом Дунава. Један од јуриша водио је и мајор Драгутин Гавриловић, а како су његове трупе биле састављене од разнородних једниница,могуће да је међу њима било и младића из Санџака. Четврти батаљон је послат, из Раковице, као испомоћ на Аду Циганлију. Ту су такође вођене жестоке борбе.
Исти аутор, Богосав Војновић-Пеликан, поменуо је учешће једног мухамеданског батаљона у успешном одбијању немачког покушаја искрцавања на Аду Циганлију. Писао је „Они пак делови који су успели да се пребаце на Аду, били су просто уништени нашом посадом једним батаљоном 7. пука другог позива и батаљоном 10. кадровског пука (муслимана).“ Након три дана битке, три четвртине Десетог кадровског пука биле су уништене, као и све остале српске јединице Одбране Београда.
Поред велике храбрости и неоспорних заслуга за одсудну одбрану престонице за мање делове мухамеданских батаљона везују се колебање и предаја у завршници битке.
На основу дневничких записа Команданта одбране Београда генерала Михаила Живковића везаних за 8. октобар 1915, Бошњаци се налазе међу више стотина српских војника који су заробљени на Ади Циганлији као и Дунавском кеју. За остале делове Мухамеданског батаљона Живковић каже да су почели да се осипају и повлаче према Топчидеру. Случајеви предаје и деморализације забележени су и на другим линијама одбране које су држали етнички српски војници, без присуства националних мањина у редовима. У том смислу, најзначајније је било немачко заробљавање српске посаде која је бранила простор око данашњег СЦ „Гале Мушкатировић“. Мухамедански одреди су тако и у херојској одбрани и у каснијем повлачењу са београдских положаја делили судбину српских војника.
Прочитајте још: СМЕЈАЛА МУ СЕ ЕВРОПА: Одговор српског генерала на аустроугарски ултиматум! (ФОТО)
УБИЈЕНО 8 ЏИХАДИСТА: Један руски полицајац рањен у Чеченији! (ВИДЕО)
ОВО СУ ТВОЈЕ РЕЧИ ВУЧИЋУ: Ево шта је рекао о НАТО пакту и окупацији након агресије на СРЈ! (ВИДЕО)
ШОК У АУСТРИЈИ: Карта Велике Србије осванула на најави за квалификације! (ФОТО)
Извор: Националист, Танјуг