Други део
Нови спољнополитички фактори изазова
Економски гледано, у Србији тренутно постоји својеврстан економски и политички дисбаланс јер напредак у приступању ЕУ захтева да се Србија приближи ЕУ односно Западу, (укључујући САД) у области спољне и безбедносне политике, поред њених већ блиских односа који се тичу трговине и стране помоћи. Наравно, приближавање ЕУ не би угрозило успостављене облике трговинске размене са Русијом, нити би угрозило прилив кинеских инвестиција. Међутим, иако само 21% Срба верује да би њихова земља требало недвосмислено да се посвети једној од поменутих страна, процес приступања ЕУ то и налаже, са своје стране (Directorate General for External Policies, Policy Department 2017).
Србија има посебан значај и за Кину. Такав закључак произилази из стварних геополитичких околности које указују да Србија као балканска држава представља спону између Централне Европе и Блиског Истока. У том смислу, Србија је за Кину веома важан фактор јер се налази на главним копненим и речним путевима који јој омогућавају комуникацију не само у правцу исток-запад, већ и север-југ. Ово је један од предуслова за бржи економски развој, као и за интеграцију у важне регионалне организације за чије је тржиште Кина заинтересована. Такође, у историјском, правном и политичком смислу, Кина Србију сматра наследником југословенске мирољубиве спољне политике. Кроз историју, па све до данашњих дана, Србија је водила мирољубиву споњну политику. Ова позиција је важна узимајући у обзир негативан став Кине према политици силе у међународним односима (Димитријевић 2018).
Геоекономија је у овом контексту веома важан стратешки елемент. Могло би да се каже да је кинеска геоекономија у служби своје геополитике. Другим речима, геоекономија истовремено представља сврху и инструмент праксе геополитике у свету који се рапидно мења. Са аспекта дипломатије посматрано, могло би да се каже да „стратешки циљеви економске дипломатије сваке земље јесу промовисање могућности своје привреде и својих предузећа на светским тржиштима и заштита својих националних интереса у међународним економским односима и спољноекономској сарадњи, као и утврђивање инструмената и механизама за њихово остваривање. Конкретизација стратешких циљева економске дипломатије варира од земље до земље, од њихове уже или шире геоекономске и геополитичке оријентације (Дашић 2003).
Иницијатива „Појас и пут“ обновљена је 2013. године када се председник Си Ђинпинг обратио на Универзитету Назарбајев у Астани, у Казахстану, са речима да „Кина мора да убрза развој Евроазије кроз успостављање економског појаса дуж Пута свиле“. Идеја о обнављању древног „Пута свиле“ постала је инспирација за трговинске и инвестиционе везе између Кине, Централне и Јужне Азије, Европе, Блиског Истока и Африке.
Кинески утицај на Западном Балкану је у порасту, посебно у економској сфери. Кинески заокрет према западном Балкану види се у оквиру „16+1“ (данас познат као 17+1) успостављеном у априлу 2012. године, који годишње окупља шефове држава ради јачања дијалога између Кине и земаља Централне и Источне Европе. Све државе западног Балкана су чланице ове иницијативе. Оно на шта Србија посебно треба да обрати пажњу јесте заправо дистинкција између инвестиција и позајмица, било да је реч о Русији, Кини или САД (Рустеми, де Вијк и други 2019).
Гледано кроз аспект кључног елемента класичне геополитике – како искористити простор да се повећа моћ једне државе – данас је постало очигледно да државе користе сва расположива средства да постигну тај циљ. Тако Кина данас стратешки користи своју економску и политичку моћ широм света проширујући сарадњу са различитим развијеним земљама и земљама у развоју у Азији, Европи и Африци, чинећи тако геоекономију новим средством у одмеравању снага међу државама (Бабић 2009).
У данашњим околностима настајуће мултиполарности и промене дискурса о доминацији САД-а на међународној арени, примена економских инструмената посебно је наглашена (Lagendijk and Schipper 2016). Интелектуални миље након хладног рата, проширујући концепт безбедности и умањујући значај традиционалне војне моћи, створио је нове облике економског утицаја коришћењем државних средстава. Стога, није погрешно мислити да је циљ Кине да доведе у питање постојећи однос снага у свету како би повећала своју моћ и побољшала своју улогу у међународном систему. Одмеравање снага између водећих светских држава одвија се на војно-стратешком и економском пољу. Међутим, ово не би требало схватити као укидање војних средстава и ослањање искључиво на економске инструменте једне државе. Наиме, стварност геоекономије је „нераскидиво испреплетена са традиционалним војним и дипломатским правцима спољне политике“ (Jisi 2011).
Међутим, ако Србија жели да повећа свој утицај и значај у међународним односима заснованим на економској сарадњи са Кином, њено пословање са Кином мора бити засновано не само на прошлим успесима и достигнућима, већ и на потенцијалима заснованим на побољшању њеног стварног економског капацитета кроз различите врсте улагања у индустрију и инфраструктуру. У том смислу, Србија ће морати да се сукцесивно укључује у међународну производњу путем глобалних ланаца који потичу не само из облика власничких улагања, већ и из конкретних инвестиција (Димитријевић 2018).
Србија и глобализација
Војно-техничка сарадња представља посебну област стратешког партнерства која посебно привлачи пажњу ЕУ и НАТО. Војска Републике Србије има највећу војно-техничку сарадњу са Руском Федерацијом. Оружане снаге Србије прибавиле су бесплатно шест МИГ-29, 30 оклопних извиђачких и патролних возила и 30 тенкова Т-72МС. Такође, Србија има додатни попуст на руско наоружање и војну опрему као и друге погодности. Бивши министар одбране Републике Србије Александар Вулин рекао је да „Србија модернизацију своје војске види као гаранцију мира на Балкану, посебно у тренутку када „Република Косово“ ствара сопствене паравојне јединице“ (Vulin 2019).
Када је реч о односу између Србије и САД, друштвени значај многих данашњих дебата укључује и упознавање српског и америчког друштва, али и шире стручне и научне јавности са разним светским искуствима, праћеним НАТО програмима у областима одрживог развоја, односно кроз политике и став НАТО-а као глобалном фактору у процесу постизања циљева одрживог развоја, како би та искуства, знања и најбоље праксе Република Србија употребила за своје унутрашње интересе. Србија, као чланица УН и потписница релевантних међународних докумената, требало би да буде веома заинтересована за ово питање, начине функционисања и финансирања, могућност директног доприноса инвестицијама и раду НАТО агенција, њихових резултата у свим анализираним областима рада, тако и на својој територији. Једина институционална потврда „војне неутралности у погледу постојећих војних савеза до одржавања могућег референдума који би донео коначну одлуку о овом питању“ садржана је у резолуцији Скупштине Србије из 2007. Иако још није одржан референдум, статус о неутралности остаје на снази и мулти-векторска политика, (израз који се често користи у појединим круговима), земље добија војну димензију, односно намеру да развије сарадњу и са Русијом и са структурама НАТО-а (Пономарева 2020).
Неке од области одрживог развоја од значаја на територији Републике Србије су: заштита и унапређење животне средине; миграција избеглица, интерно расељена лица; смањење сиромаштва или стопе незапослености (посебно младих људи и професионалаца у државниј управи); осавремењивање образовног система и искорењивање неписмености – подизање образовног нивоа грађана; решавање проблема у енергетском сектору; усвајање савремених техника и технологија; јачање демократских институција, процеса и пракси; поштовање и заштита људских права, а посебно рањивих категорија становништва (Васић 2018).
Односи између Србије и САД били су тешки због учешћа САД у сукобима у Босни и на „Косову“, као и америчког признавања косовске независности. Ипак, чини се да су се не тако тавно односи између Вашингтона и Београда поправили. Рецимо, између 2001. и 2017. године, Сједињене Америчке Државе пружиле су Србији помоћ од близу 800 милиона долара како би подстакле економски раст, ојачале правосудни систем и промовисале хоризонтално и вертикално управљање административним системом. САД настављају да подржавају напоре Србије да спроведе све неопходне реформе како би ојачала своје институције и на крају постала члан европске породице кроз стицање пуноправног чланства у ЕУ. Истовремено, САД су настојале да ојачају сопствени однос са Србијом продубљивањем сарадње засноване на заједничким интересима и међусобном поштовању (Directorate General for External Policies, Policy Department 2017). Оно што је раније одређивало „америчку политику била је такозвана изолованост, није их се тицало шта се дешава у Европи, него само шта се дешава на два америчка континента“. Међутим, требало би истаћи значај помоћи коју су САД тада пружиле српским војницима и избеглицама (Факултет политичких наука, Београд, 2020). С тим у вези, требало би издвојити пројекте попут Црвеног крста САД-а, Рокфелеровог комитета за помоћ, као и Медицинску мисију доктора Роџера Стронга. Аналитичари, како они у Вашингтону, тако и на Балкану, верују да би САД требало да ојачају своју стратегију активног ангажовања на западном Балкану, а посебно да очврсну своје односе са Србијом (Исто).
Један од најважнијих задатака државе требало би да буде израда јасне спољнополитичке стратегије са којом треба ускладити Стратегију националне безбедности. Обезбеђивање отвореног и транспарентног процеса израде нове Стратегије националне безбедности уз учешће широког спектра учесника (као што су државни органи у сектору безбедности, независне државне институције, сектор цивилног друштва, универзитети) требало би да буде међу приоритетима владе. Неопходно је дефинисати предвидљиву и јасну безбедносну политику и координисати даљу реформу сектора безбедности како би се одговорило задатим циљевима и изазовима са којима се држава сусреће.
Закључак
Савремени научници тврде да се међународна политика након 11. септембра 2001. јасно претворила у светску политику, док је наука о међународним односима почела да се развија у правцу науке о светској политици. На концептуални, методолошки, па чак и терминолошки начин, наука о међународним односима се све више трансформише, заједно са својим аналитичким инструментима. То није резултат једноставног процеса модернизације света и науке, већ је резултат свести и критике досадашњих преовлађујућих теорија на овом пољу те тако можемо да издвојимо следеће: идеалистичке, реалистичке, либералистичке, марксистичке и конструктивистичке теорије. Због тога се користи један општи појам којим се описује свет у процесу глобализације – то је свет који тежи ка међузависности (Baylis and Owens 2007). Међутим, многа данашња истраживања о глобализацији неретко говоре о злоупотреби процеса глобализације у сврху националних политичких и економских интереса.
Иако су интереси Србије доследни њеној унутрашњој и спољнополитичкој стратегији, интереси које ове четири горе поменуте силе имају у Србији се јасно разликују. ЕУ остаје највећи актер у земљи, првенствено (али не и искључиво) фокусиран на економију и људска права као део текућег процеса приступања. Интерес САД углавном је фокусиран на питање безбедности, са посебним акцентом на тероризам и трговину људима. Узимајући у обзир став према којем се Србија посматра као капија ка Европи, Кина улаже свој капитал на склапање великих уговора у области инфраструктуре, и (са закашњењем) у безбедности. На тај начин Кина остварује и своје политичке интересе. Коначно, интерес Русије, чиме се и води њена спољна политика, односи се на енергетску политику и обезбеђивање спољнополитичке подршке за имплементацију великих енергетских споразума. Упркос релативно малим економским ресурсима за разлику од оних којима располажу ЕУ или Кина, Русија успева да задржи одређени утицај на овом простору. Оно што представља главно ограничење за развој стратешког партнерства са Србијом јесте недостатак дугорочног, свеобухватног и јасног акционог програма са руске стране. Многе иницијативе настају ad hoc и недостаје им одговарајућа политичка и социјално-економска инфраструктура. Оваква реалност омогућила је Србији да слободно игра на карту своје неутралности, деликатно балансирајући између ове четири силе све док се интереси не поклопе (Directorate generale for External Policies, Policy Department).
Заправо овакво стање ствари значило би, када се узме у обзир краткорочни рок (следећих три до пет година), да Србија може да настави да балансира између ове четири силе (и Турске, као нове регионалне силе), једноставно зато што су интереси сваке силе различити. Са становишта ЕУ, на пример, присуство кинеских инвестиција у земљи није забрињавајуће, под условом да се поштују правила набавки и избегну јавне субвенције. Таква ситуација може изгледати контроверзно и котрадикторно када се узму у обзир геополитичке последице повећаног интересовања за Србију, али у стварности је Србија показала да има способност да се носи са изазовима (Исто). Тренутна велика вредност Србије за ЕУ огледа се у управо у њеном геополитичком положају, а не у њеном економском потенцијалу.
ЕУ такође треба да се побрине да не изгуби репутацију чувара одређених принципа као што су владавина права (независност судства, уставна права и борба против корупције), транспарентност и демократија (слободни избори, мирни трансфер моћи). Да би повратила поверење српског народа, не само политичара, ЕУ би требало да буде отворенија у свом ставу према борби против корупције и непотизма, као и да јасније и транспарентије изрази своје противљење ауторитарним тежњама влада појединих земаља чланица и кандидата за чланство. ЕУ је касно постала свесна потенцијала који Србија поседује, посебно у смислу њеног историјског нагона да буде доминантна сила на Балкану. Препознавање потреба Србије као и њеног стремљења да буде утицајна на Западном Балкану може умногоме допринети бољем усмеравању процеса приступања ЕУ и смањењу тренда опадања заинтересованости за чланство у истој. То не би нужно значило занемаривање циљева и интереса других земаља на западном Балкану али би у крајњој линији се показало да су циљеви ЕУ у сагласности са српским циљевима (Исто).
Рад је производ истраживања заснованог на теоретским и медотолошким промишљањима и не представља став установе у којој је ауторка запослена.
Литература:
Arlinda Rrustemi, Rob de Wijk, Connor Dunlop, Jovana Perovska, Lirije Palushi, Geopolitical influences of external powers in the Western Balkans, The Hague Centre for Strategic Studies, 2019
David Dašić, Diplomatija – ekonomska, multilateralna i bilateralna, Multidisciplinarni centar za podsticanje integracionih procesa i harmonizaciju prava, Beograd, 2003, 54
Per Hogselius, Arne Kaijser and Erik Van der Vleuten, Europe’с infrastructure transition: Economy, war, nature, Palgrave Macmillan, London, 2015
Smith J. Baylis & Owens, The Globalization of the World Politics: An Introduction to International Relations, New York, N.Y, Oxford University Press, 2019, pp. 3-10
Blagoje Babić, “Geo-economics – Reality and Science”, Megatrend revija, Vol. 6, No. 1, 2009, p. 43.
Congressional Research Service https://crsreports.congress.govR44955
“Confucius Institutes Around the World – 2018.” https://www.digmandarin.com/confucius-institutes-around-the-world.htm
Directorate General for External Policies, Policy Department, “Serbia’s cooperation with China, the European Union, Russia and the United States of America, AFET, 2017
Dusko Dimitrijevic, “Achievements and Challenges for China Investments in Serbia”, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2018, pp. 98
Elena G. Ponomareva, “Quo Vadis Serbia”, Russia in Global Affairs, No1 2020, January-March
Ljubica Vasic, “The Impact of the Relations Between The United States of America and the Russian Federation on Serbia’s EU Accession, Megatrend Review, Volume 15, No. 3, 2018.
Predrag Simić, „Kriza globalizacije i međunarodni odnosi“ u: Srbija u evropskom i globalnom kontekstu, ur: Radmila Nakarada, Dragan Živojinović, Faultet političkih nauka, Beograd.
Vincent Lagendijk and Frank Schipper, “East, west, home’s best: the material links of cold war Yugoslavia, 1948-1980”, Icon, 2016
Vulin, 2019. Ministar Vulin: The Minister Vulin: Our arming for peace. MoD of the Republic of Serbia, 30 July
Wang Jisi, “China’s search for a grand strategy: A rising great power finds its way”, Foreign Affairs, Vol. 90, No. 2, 2011
https://crsreports.congress.govR44955
https://www.digmandarin.com/confucius-institutes-around-the-world.htm
Извор: Националист