Србија прави отклон од Европске уније и очекује укључивање САД и Русије у решавање косовског проблема. Шта Београд може да очекује од сусрета Доналда Трампа и Владимира Путина 16. јула у Хелсинкију?
Није баш најпрецизније рећи да је реч о некаквом великом заокрету спољне политике Србије, али видљиво је да врх власти у Београду акценат све више ставља на односе са САД и Русијом. Постоји неколико званичних гестова који сведоче о фокусираности политике Србије на тренутно најкрупније играче светске политике.
Сигнал број један би могло бити запажање министра спољних послова Ивице Дачића да сусрети са шестим помоћницима трећег секретара више немају много смисла, и да се сада покушава пронаћи пут до самог врха Беле куће. Убрзо након тога уследио је позив председника Србије Александра Вучића председнику САД Доналду Трампу да посети Србију; председник Русије Владимир Путин је такав позив већ прихватио.
Власти у Београду то свакако никада не би јавно признале, али читав тај низ потеза би се могао и овако формулисати: свака част Европској унији, али неке ствари не могу се решити без Москве и Вашингтона.
ОКРЕТАЊЕ КЉУЧНИМ АКТЕРИМА
А горући проблем који сада тишти Србију јесте наравно питање Косова – и практична неспособност европских бирократа да тај процес приведу крају тако да обе стране буду задовољне. Политичари из Србије већ извесно време гунђају да Брисел не чини скоро ништа да изврши притисак на албанску страну како би испунила свој део обавеза. То незадовољство се сада рефлектује окретањем ка највероватније кључним актерима светске политике.
Кад кажемо Брисел, а на то пажњу скрећу и наши саговорници, ту се пре свега мисли на групу земаља које су признале Косово. Али, чак и међу њима има доста земаља чије дипломате су се, према тврдњама наших саговорника, још 2008. године правдале политичарима у Београду да су Косово признале само због притиска Вашингтона. У том смислу се и скорашњи сусрет Владимира Путина и Доналда Трампа види као прилика да се на проблем Косова макар скрене пажња током једног тако значајног састанка, јер се по оцени власти у Србији од ЕУ више не може очекивати ништа.
МОСКВА И ВАШИНГТОН ОДЛУЧУЈУ
„Мислим да Србија препознаје да постоје два центра моћи који могу кључно да утичу на регионалну безбедност“, коментарише за ДВ то обраћање супер-силама Душан Пророковић, из Центра за стратешке алтернативе. „Зато се сада покушава да се у директној комуникација с њима стави на сто неколико отворених питања, међу којима је косовско свакако највеће“.
Новинар Љиљана Смајловић за ДВ истиче да се слаже с оценама политичара из Србије „да се такве ствари не могу решити без, у најмању руку, сагласности Москве и Вашингтона. Београд је стога веома заинтересован за релаксацију односа између Москве и Вашингтона, јер у том случају постоји могућност да Запад мало пажљивије саслуша ту српску страну приче о Косову, и да размисли о том могућем компромису о коме Вучић стално говори“.
Медији у Србији на свој начин дочекују сусрет Путин-Трамп. Наводи се тако, позивајући се на домаће дипломатске изворе, да ће два председника о Косову разговарати само минут или два, али да ће и то бити веома значајно. По обичају је тешко разабрати да ли је то списак лепих жеља државног врха, или њихов трапав покушај да кроје агенду сусрета два најмоћнија светска политичара.
Шта Србија може очекивати од тих евентуалних пар минута посвећених Косову? Душан Пророковић примећује да се не зна да ли ће се уопште расправљати о Балкану, а камоли о Косову. „Тај дневни ред биће крцат за њих далеко важнијим питањима. Уколико се буду дотакли теме Косова то ће бити у контексту кримског питања, јер Русија инсистира на аргументацији да се косовски преседан може користити и на другим местима“, оцењује Пророковић.
РУСКА ПОЛИТИКА – И КРИМ И КОСОВО
„Уколико Косово буде на дневном реду, све што можемо да очекујемо јесте да Доналд Трамп сазна да је Путину битно и Косово“, сматра Љиљана Смајловић. „Мислим да је Путину Косово заиста битно. Крим му јесте битнији, али не спадам у оне који мисле да ће Путин ускратити подршку Србији око Косова због Крима, и да ће он, како се сматра на Западу, једва дочекати да то искористи као неког џокера за трампу Крим за Косово. То је фундаментално неразумевање руске спољне политике и Путина“.
А с обзиром на то да су тему Косова на дневни ред састанка у Хелсинкију ставили српски дипломатски извори, Љиљана Смајловић напомиње да то „може бити и припрема домаћег терена да се неко идуће решење представи као договор Трампа и Путина, а не као српска спремност на уступке“.
Није мали број оних који све ово виде као озбиљан шамар Бриселу и као потенцијално погоршање односа Србије и Европске уније. У исто време се те иницијативе виде и као почетак могућег далеко активнијег укључивања Америке и Русије у косовски дијалог.
Душан Пророковић каже да је „Европска унија доживела толико удараца током протеклих година да је питање да ли ће овај и приметити. Колико ја познајем европску бирократију, мислим да ће се кривац за неуспех косовског процеса тражити у једном човеку, неко ће се наћи као жртва, а онда ће се наставити по старом. Тако да ће неке љутње сигурно бити, али сумњам да ће се у Београду и Приштини било ко на то обазирати“.
БЛЕДИ ПРИВЛАЧНА МОЋ ЕУ
Ако се уопште буде правио неки договор Америке и Русије око Балкана, мислим да ће ту Косово бити само једна од тема, наставља Пророковић. „Много је ту испреплетаних интереса и отворених питања да би се расправљало само о Косову. Очито је да и Америка и Русија имају интересе у целом региону, и у том контексту можда је могуће да се они договоре о неким принципима како ће Балкан функционисати. Али наглашавам да је то заиста хипотетички сценарио. Имали смо доста оптимизма и око решавања неких других светских проблема па знамо да се скромно завршило”.
С обзиром на то да се ушло у период затегнутих односа око Косова, Љиљана Смајловић оцењује да би свакако било добро уколико неки центри моћи пошаљу поруку, пре свега Приштини, да је важно да буде спремнија на компромис. „А што се тиче ЕУ, мислим да њена привлачна моћ у региону бледи, и да то није нешто што могу да реше Вашингтон и Москва“, каже Љиљана Смајловић.
Душан Пророковић томе додаје да је „прикључење Европској унији на Западном Балкану више постало део фолклора, него што било ко искрено верује да ће ући у ЕУ. Питање је да ли ће Унија и дочекати 2020. годину у оваквој структури, а камоли да ли ће Србија постати њен члан“.
(Аутор Ивица Петровић / Извор Дојче веле)
