Мигрантска криза се итекако осјети у БиХ. Присутна је у јавном дискурсу, неизоставна у информативном програму сваке медијске куће. Али, већ пуне три године мигрантски таласи из Турске запљускују Балкан. Преко Грчке, Македоније, и даље, кроз Србију ударају у мађарски „бодљикави зид“, да би се мигранти попут воде пробијали пут Њемачке и, нешто мање, до скандинавских земаља.
Још те 2015. године, односно када је све почело, указивали смо да мигранти журе до Њемачке и да се не обазиру на позиве да су добродошли у БиХ (текст „Чаробна фрула“, објављен у дневном листу ПресРс 24. 09. 2015. године). Позиве мигрантима да скрену са планиране маршуте и дођу у БиХ упућивали су бивши реис Мустафа Церић, и данас политички активан, као и министри из Савјета министара БиХ, попут Драгана Мектића, министра безбједности.
ЗАШТО ЈЕ ФОРМИРАНО ОПЕРАТИВНО ТЕЛО?
„Ја ћу сутра отићи до министра унутрашњих послова Хрватске и ако ће их Хрватска пропустити, нека их 100.000 прође кроз БиХ”, поручио је јавно Мектић у септембру 2015. нудећи мигрантима, које је данима очекивао на граничним прелазима у Рачи и Зворнику, напуштене касарне за привремени смјештај, а потом коридор кроз Републику Српску до Унско-санског кантона, одакле ће моћи наставити кроз Хрватску.
На Мектићев позив мигрантима реаговале су институције Српске, па је тако предсједник Српске Милорад Додик изјавио да нико нема право да у Српску позове 100.000 миграната. И други су се питали зашто се, мимо сваке логике, мигранти преусмјеравају на руту која их не интересује, што у БиХ, земљи оптерећеној економским и низом других проблема, може створити ванредну ситуацију.
Никоме није било јасно да ли је то што је изнио министар Мектић његов лични став или став Савјета министара, партије која је министра делегирала као свог репрезентативног представника, или неког трећег? Указали смо да се ради о опасним, а не непромишљеним изјавама, које би Српској могле створити немале проблеме, с којима су већ биле суочене земље кроз које је протицала мигрантска криза.
Мигранти су се тада оглушили на позиве добродошлице и ишли најкраћим путем, кроз Србију до Мађарске. Након три године почели су да прелазе Дрину и иду коридором на који је одавно указивао министар Мектић, кроз Српску према Бихаћу и Великој Кладуши, гдје вребају прилику за прелазак границе са Хрватском.
И шта сад?
Да ли су Мектић и други предано радили на довлачењу миграната и на крају успјели, или је за мигрантске насеобине у БиХ заслужна све рестриктивнија политика Њемачке у њиховом прихвату и ригидна политика Мађарске (али и Хрватске) у пропуштању миграната преко своје територије?
Како год, али је очито да се институције БиХ, које би требало да се баве проблемом миграната, не сналазе, иако су имале довољно времена да – учећи на искуствима Србије и Македоније – имају одговоре на мигрантску кризу у бe-хa верзији. Због тога је Република Српска формирала оперативно тијело које треба да рјешава проблеме јер је очито да се ни ентитети ни кантони не могу ослонити на институције БиХ.
Циљ формирања оперативног тијела је да се спријечи стационирање миграната на територији Српске, за шта су постојали наговјештаји. Министарство које се годинама не сналази, умјесто да нађе рјешења која би помогла да се ситуација превазиђе, поново нуди напуштене касарне, али и напуштена српска огњишта у Федерацији.
На све чешће колоне миграната које пролазе кроз њихова села и градове реагује локално становништво, а највише реакција има у Бихаћу гдје је „заглављено“ њих неколико хиљада. Иако се и мигранти труде да објасне да су само на пропутовању кроз БиХ, на њих се и даље гледа са стрепњом. У структури миграната највише је Пакистанаца, скоро 90 одсто, мање групе долазе из Ирана, понеко је из Авганистана, из Сирије нико.
„ШАЉИ ДАЉЕ“
У Пакистану се не изводе ратна дејства, ратом није захваћен ни Иран, што значи да се ради о економској миграцији. Да ли је ико из институција БиХ ступио у контакт са амбасадама или владама поменутих земаља? Јавности је одговор ускраћен, а саопштења и изјаве недлежних су произвољни (нема опасности, ствари су под контролом, опасност од миграната је преувеличана итд). Мигранти долазе без докумената, кад их приликом регистрације питају за идентитет – вјерује им се на ријеч. Однос институција према њима је у стилу „шаљи даље“.
О могућности реадмисије, односно накнадне депортације из Њемачке у земље у којима су регистровани (углавном Србија и БиХ) више нико не говори, иако је та тема била врло актуелна у првим „мигрантским“ годинама. Шта се о мигрантима може рећи а да претходних година није речено?
Ковачи мигрантског таласа били су фамозна Исламска држава, чији су лидери били занесени идејом о ширењу калифата на европско тло, а Саудијска Арабија и Катар обезбиједили су новац за покретање егзодуса. Сорош је имао своје циљеве борећи се против ЕУ и Русије, те ни помоћ његове фондације није изостала. Цијенио је да ће под ударима миграната Њемачка привреда почети да пада и да ће због проблема с мигрантима Њемачкој бити блокирана балканска врата према ресурсима.
Њемачка је Сорошу била крива због, како је он видио, неодлучне и помирљиве политике према Русији, а што се највише манифестовало кроз изградњу Сјеверног тока, нове линије за руске енергенте. Економско рушење Њемачке одразило би се на дестабилизацију ЕУ и евра, а што би помогло пренадуваном долару, рачунао је овај непревазиђени берзански шпекулант.
Дио рачунице било је и да би као реакција на мигрантску кризу у Њемачкој јачала десница, а то не би било далеко од обнове идеје фашизма, што би се лако окренуло против Русије. И Турска је у мигрантском цунамију видјела свој интерес. При томе је спроводила и америчку политику јер су захваљујући мигрантској кризи политика и економија ЕУ потпуно пале у америчке руке. И тако све до неуспјелог пуча против Ердогана, када се много тога промијенило.
Раније смо, а и данас можемо констатовати да је мигрантска криза само једно поље на „великој шаховској табли“ Бжежинског, по којој се још одвија америчко „освајање терена“, односно свијета. Разлика је у томе што је то раније била званична политика, а данас политика коју води америчка „мочвара“, односно „дубока држава“.
Снаге поражене на америчким изборима никако да прихвате вољу америчког народа да земљу води Доналд Трамп. „Мочвара“ је највећи противник америчке демократије, а не Кина или Русија.
До када она издржи, до тада ће трајати и мигрантска криза.
Предраг Ћеранић
Извор: sveosrpskoj.com
