Сретење (Сретење Господње) већ 218 година је симбол обнове српске државе и, као такво, представља најважнији датум у целокупној новијој српској историји. Тај празник, изворно само верски, постао је временом, у колективној свести и памћењу нашег народа, политички, културни и историјски камен међаш од кога су Срби поново заузели место у заједници европских народа, којој су одувек и по свему и припадали.
Први и Други српски устанак успоставили су српску државу снагом оружја, а Устав Књажевства Србије, донет такође на Сретење, 1835. године, потврдио је, још тада, њену трајну опредељеност према идејама слободе, правде и једнакости – као темељима на којима и данашња Србија, Република Србија, свакодневно напредује на свим пољима.
Стога, обележавање Дана државности и Дана уставности Републике Србије на празник Сретење није само симболичко сећање на васкрс српске државе, то је и доказ политичке самосвести српског националног бића, у коме су трајно спојене традиција херојске борбе за независност, вечита идеја водиља о слободи и актуелна посвећеност свеукупном и свеобухватном напретку наше државе. Политичка и економска визија, државничка мудрост, храброст и истрајност у решавању проблема, спремност на жртве, уз самопрегоран и марљив труд и рад – обележја су модерне Србије, два века мукотрпно грађене на сретењским темељима.
У периоду нешто дужем од два века Србија је прешла тежак пут, уз многобројне жртве. Од устаничких борби, разних буна, битака и ратова за коначно ослобођење, преко балканских и два светска рата, па све до сукоба из деведесетих година 20. века на подручју бивше СФРЈ и НАТО агресије – Србија је увек била на правој страни, страни правде, истине и слободе, поносна и независна, спремна на разговор, али не и на диктат и уцене, одлучна да остане самостална и суверена, без обзира на све претње и условљавања, као што је и била, и остала, при ставу да на пријатељство и поштовање узврати искреним уважавањем и оданим и поузданим партнерством.
У периоду нешто дужем од два века, уз све жртве и сва материјална разарања и девастирање којима је била изложена, Србија је прешла пут од вилајета потлачене и обесправљене раје која се бавила ратарством и сточарством, уз дрвене плугове и куће од блата – до државе слободних и поносних грађана која је постала лидер у региону када су у питању савремене технологије и ИТ сектор и која је највеће градилиште у овом делу Европе. Од вазалне земље, у којој су се писмени могли брзо пребројати, до суверене државе, која подиже научнотехнолошке паркове и чија деца доминирају на светским такмичењима у многим научним областима. Од беспутне и земље без школа и болница до Србије коју премрежавају километри новоизграђених ауто-путева и у којој се, у новим, најсавременијим средствима опремљеним болницама и школским установама свих нивоа, лече и школују њени грађани. Од сељачке, феудалне земље, у којој је воденица-поточара била симбол индустријске производње, до државе у којој су многе светске индустријске велесиле отвориле најмодерније производне погоне.
Истине ради, није увек и све у том периоду, дужем нешто више од два века, било узлазна путања, нити је све и увек било безгрешно и на ползу отечеству. Делили смо се и свађали, прогонили се и тамничили, сукобљавали се – и међусобно и са онима, нама по много чему блискима, са којима смо и уз које смо вековима живели, трудили се да нагласимо и истакнемо разлике, и међу нама самима, као и у односу на оне који су нам комшије – уместо да се трудимо да нам наше различитости буду извор заједништва и неупитне посвећености једном, истом, заједничком циљу: напретку Србије, али и напретку подручја на коме заједно, једни уз друге, живимо. Увек када су се други трудили да нас „усреће”, да нам „помогну” као и увек када смо мислили туђом главом или када смо се руководили туђим и/или само личним интересима – Србија је стагнирала, пропадала, падала на колена. Насупрот томе, чак и у временима у којима смо о истом ми међусобно различито мислили, али сви заједно имали исти циљ – да нам наша заједничка држава буде слободна и суверена, просперитетна и економски развијена, да буде поштована, и она и ми, њени грађани и грађанке – Србија је васкрсавала, дизала се из пепела, напредовала.
Управо зато је од 2012. године, откако је Александар Вучић преузео одговорност и бригу за Србију, поново наступио период свеопштег опоравка, период другачије, модерније, брже, боље и успешније Србије, што је сваком оном ко је добронамеран, политички неострашћен и личном мржњом према председнику Вучићу и резултатима које постиже незадојен више него очигледно, мерљиво и проверљиво. Период у којем је Србија повратила самопоштовање, а њени грађани веру у себе и своју државу. Период у којем Србија сваког дана, на свим пољима, напредује и доказује да заједно можемо све. Сви заједно и можемо и морамо све за Србију и у име Србије, за њену будућност.