Запуштено здравствено стање Радослава Брђанина, са запаљењима више органа, оштећењем јетре и великом исцрпљенишћу, због којих је из хуманитарних разлога пуштен на превремену слободу из затвора у Схевенингену, само је последњи пример лошег лечења, које српски притвореници имају у Хагу. Они се већ годинама, поред оптужби за ратне злочине, јалово боре и с тамошњим системом да им се омогући одговарајуће лечење.

Међутим, доктор опште праксе Паулус Фалке ведри и облачи у схевенингенском притвору и често не дозвољава да се српским осуђеницима ураде темељне анализе и на време открију болести. Он се држи својих извештаја у којима редовно умањује озбиљност њиховог здравственог стања, иако није специјалиста ни за једну грану медицине.

Одбрана Ратка Младића већ годинама укузује да генерала у притвору не лече адекватно, да неке болести које има нису на време дијагностиковане, да је терапија започета с великим кашњењем или чак да се инсистира не некој која не показује резултате. Здравствена испитивања најчешће су рађена тек после више упозорења српских лекара, који су преко одбране добијали његове налазе с вишемесечним закашњењима. Тако се губило силно време у лечењу. Чак су у једном тренутку специјалисти из Србије захтевали да се Фалкеу не дозволи приступ Младићу.

Притворски лекари су оспоравали да је Младић у ћелији преживео неколико блажих можданих удара, иако су снимци магнетне резонанце главе показивали промене којих раније није било. Игнорисали су и шумове на срцу, бол у грудима који има, благу деменцију, јер би то значило да је неспособан за суђење, а то нису хтели да признају. Крвни притисак од 180 му воде као нормалан. Више од две године не могу да му реше проблем анемије.

Ни генералу Здравку Толимиру није дозвољено болничко лечење. Фалке му је чак укинуо два лека за срце, која му је прописао специјалиста, кад му је уградио пејсмејкер и четврти дан после тога Толимир је преминуо од инфаркта на ходнику.

Немар схевенингенских лекара није заобишао ни Стојана Жупљанина. Он је био доброг здравља и свакодневно умерено вежбао, а онда је изненада имао блажи мождани удар. Приметио је одређене симптоме, на које је указивао доктору, али на то се уопште није реаговало, нити је званично утврђено. Одбијен је и његов захтев да га прегледају српски лекари. Месец дана касније Жупљанин је имао озбиљан мождани удар, који је једва преживео и због којег му се одузела десна страна тела.

И Војислав Шешељ је водио жестоку битку око свог здравља са Фалкеом и сарадницима. Кад су анализе показале да болује од рака дебелог црева прописано му је 12 доза хемиотерапије, али примио је само једну. Остале је одбио, јер је пребачен у ћелију без прозора и светлости, како би га изоловали од осталих притвореника. Две године се лидер СРС борио за своје здравље и на крају је пуштен на слободу да се лечи, кад су хашки доктори већ били убеђени да му помоћи више нема.

Исто су поступили и с Гораном Хаџићем, којем су прекинули суђење и пустили га да се лечи на слободи тек кад су тумори на мозгу поодмакли и болест била неизлечива. Хаџић је преминуо годину дана касније.

Први са чијим су се здрављем у Хагу играли био је бивши српски председник Слободан Милошевић. Он се жалио да га не лече адекватно, a одбијен му је и захтев да се лечи у Русији. Анализе су утврдиле присуство у организму антибиотика рифампицина, који се користи за лечење лепре и туберкулозе. Милошевић је у писменој изјави, као и у писму које је три дана пре смрти упутио руском Министарству спољних послова, негирао да је узимао рифампицин, тврдећи да му га је неко дао без његовог знања. Чувар га је ујутру нашао у ћелији мртвог, а званичан извештај је да је преминуо од срчаног удара.

Иначе, свим затвореницима се само доносе лекови у провидним кесицама и они често не знају ни шта пију, ни због чега, јер им то нико не говори, а лек морају да попију пред лекаром или затворским чуваром. А за одбијање пуштања на болничко лечење увек је образложење било да у притвору имају адекватан медицински третман.

ШЕШЕЉ: Битно им да штеде

Војислав Шешељ, за „Новости“, каже да је главни задатак притворског доктора Фалкеа да смањи трошкове за здравствену заштиту притвореника:

– Он то ради веома ажурно. Ја сам годину дана тражио колоноскопију, од кад сам први пут уочио крв и он ми је то дозволио тек после тог протраћеног времена, када је рак већ узнапредовао и постао малиган. Ето тако се тамо ради.

Коментаришући Брђанина, Шешељ каже да су морали да га пусте на слободу још пре три године, када је по устаљеној судској пракси издржао две трећине казне:

– Он је невин осуђен и с тим злочинима из Приједора, које су му приписали, нема никакве везе. За њих је одговоран Симо Дрљача, тадашњи шеф полиције.