Искрено, изразито сам лења особа, што не морам ни наглашавати већини који ме знају и свима који су сарађивали са мном. Логично, имајући то у виду, бескрајно ме мрзи да пишем ове колумне. Додатно, оне захтевају и одређену аналитичност, што ствара додатни проблем: постоји хиљаду врста џубокса, али је само један двоножан, и част изузецима, одазива се на име аналитичар. Неко се роди са урођеном срчаном маном, а неко са аверзијом према аналитичарима – погађате, категорија сам два.
Сетих се недавно, међутим, једне згоде која нема никакве везе са овим уводом: зимско доба, мамуран идем у редакцију, на сопствену иницијативу бирамо сто Најновосађана, недостаје још двадесетак. Мршава медицинска сестра (згодна притом) из амбуланте у згради где је и редакција око рамена носи дупло тежег ђеда кроз наносе снега до аутобуске станице. Одбија помоћ. Пењем се, пијем кафу, долазим себи и кликне ми: иди, будало, доле, па она је Најновосађанка!
А, она? Она није сестра, она је доктор. И није Новосађанка, већ девојка из Лознице (што је плус, јер сам вазда на страни “дођоша” против ових фашиста “рођених Новосађана”). И без лажне скромности, не види ништа чудно у свом чину, јер како каже, то јој је посао. Збуњен, одговарам да јој је посао да прегледа, да терапију и покаже где су врата. Прекорава ме, погледом, па речима. Каже: “Мој посао је брига о пацијенту. А, у бригу спада и то”.
Архиву тих новина немам. Име и презиме сам заборавио, а контакт изгубио, остао је у једном од бројних телефона закључаних у полицијским депоима током исто тако бројних привођења. Споменуо бих је, али препознаће се сама, а таквима спомињање и није нарочито битна.
Мале плате, лоши услови, нелојална конкуренција, корупција…. све су то асоцијације, да брат Златибор прости и сви му претходници, на стање у здравству. Али, колико сте пута наишли на надркану сестру, пуш паузу, осмех који вам тражи коверту, незаинтересовану докторку која вас третира као стоку, одбијање болесних људи ради формалности? Негде почетком прошле деценије жена из Каћа, писао сам о томе опширно упркос претњама, умрла је јер су одбили да је у критичном стању приме у Ургентни без књижице (тада је Пајтићева жена тамо ведрила и облачила).
Где су њени џелати? У Немачкој? Јел тако убијају и тамо? Јел их иста етика краси? Не верујем. Или кукају овде, и даље недодирљиви, и даље заштићени и даље господари живота, смрти, лечења и чешће нелечења?
Да би нам било као у Немачкој, морамо бити мало више Немци. Мало мање, народски срати, а радити не морамо више: само савесније и одговорније. И са српским срцем. Наша докторица јесте симбол тога.
Није довољно бити доктор по титули, потребно је бити и Доктор људски. То је точак на коме се котрљамо ка бољем сутра – свака друга пракса га буши.
Прихватимо то. Или немојмо. И кривимо Вучића, док причамо како у Немачкој падају чоколаде са неба.
Томо Ловрековић
