Прилике унутар Српске православне цркве у Сјеверној Америци су очито постале толико озбиљне да на црквено-народни сабор – на Флориди 29. фебруара – долази главом и брадом Патријарх српски! И не долази сам, него са собом води двојицу водећих епископа, Јована Шумадијског и Порфирија.
Пар дана послије објаве о доласку у Америку, 16. фебруара, патријарха Иринеја најављује митрополит Амфилохије као учесника у литији у Црној гори на исти дан, 29. фебруара. Патријаршија то одлучно демантује већ 17. фебруара, инсистирајући да ће патријарх у то вријеме боравити у Америци, одагнавши било какву сумњу, могуће шпекулације и погрешна тумачења.
Који су разлози комуникационих недоречености између Синода и митрополита Амфилохија, који се лавовски бори да одбрани српске светиње у Црној Гори и чија су дјела кључно утицала на буђење уснулог Српства у Црној Гори, нејасно је, али су разлози за учешће Патријарха на сабору на Флориди више него јасни.
Синод и Патријарх против сепаратизма
Након што је јесенас Свети Синод захтијевао од Епископског савјета Сјеверне, Средње и Јужне Америке да поништи оспорене и нелегалне уставне измјене, сад је и сам Патријарх, и поред недавних здравствених проблема, одлучио да предсједава сабором заказаним ради поништења тих одлука, које су значајно нарушиле однос америчких епископа са Синодом, а и са српским православним вјерницима у Сједињеним државама.
Сигурно не долази да се сунча, него да осигура, као насљедник пријестола Светог Саве, да се сабор неће злоупотријебити за доношење одлука противних интересима Српске православне цркве, која је прошле године, на радост свих Срба, прославила 800 година своје самосталности.
Да подсјетимо, уставне измјене представљене делегатима – не изгласане – у Чикагу у јулу прошле године су се тицале промјене имена Српске православне цркве у САД-у и скраћивању Епископског савјета са пет чланова на три члана, односно, практично одвајање три америчке епархије од канадске и средње-јужно-америчке епархије, али без одобрења Светог Архијерејског Сабора и Светог Синода.
Полемика која је услиједила укључивала је и тешке ријечи и оптужбе, али и снажне аргументе у корист чињенице да Сабор и Синод нису били одобрили промјене, иако су се америчке владике упињале да докажу да јесу. Полемика је окончана доказом у корист прве тврдње, када су Свети Синод и патријарх Иринеј 25. септембра упутили захтјев да се промјене пониште. Тада је постало јасно да су уставне измјене донесене без знања и благослова Патријаршије и Синода.
У међувремену су на видјело изашле и додатне информације које су узнемириле православне Србе Америке. Ради се о изводима из документације савезних држава Илиноја, Њујорка и Калифорније, по којима су амерички епископи још 2017., дакле, прије спорних уставних измјена, почели пререгистровање епархија као непрофитних корпорација паралелних постојећим. Најприје је 6. јуна, 2017., регистрована кровна организација под називом Српске православне епархије у САД-у, да би се низ наставио са регистрацијом паралелних корпорација које носе имена постојећих епархија и имовине СПЦ-а у Америци. О овоме је подробно извјештавао адвокат Стефан Каргановић протеклих дана.
За неупознате, Каргановић је био и један од потписника Меморандума упућеног Патријарху и Синоду у јануару, али и аутор низа информативних текстова на тему онога што он назива расколом у Српској православној цркви, а што неки други упућени оцјењују као добро испланирану пљачку имовине СПЦ-а и српске заједнице у Америци.
Наравно, једна невоља никад не долази сама, него је обично дио ширег плана, о чему сам писао у новембру.
Да ли у пререгистровању ових правних лица постоје елементи кривичног дјела, не зна се поуздано, али је јасно да се овај процес одвија у тајности и од српских православних вјерника и од надлежних органа Цркве у Београду. Шта се још ради мимо знања српске православне јавности и црквене хијерархије, можемо само нагађати, али да ово што знамо указује на нешто још горе, у то постајемо све сигурнији.
Осим сукоба са Синодом који се у многим елементима граничи с неком врстом сепаратизма од мајке Цркве, америчке владике воде борбу и са српским православним вјерницима широм сјеверно-америчког континента.
Тензије у Њујорку
Чуло се надалеко о сукобу епископа Источно-америчког Иринеја са парохијанима у граду Њујорку маја 2019. Епископљеве противправне смјене парохијског Повјереништва и нарочито суспензија у народу омиљеног протојереја Живојина Јаковљевића су изазвале праву побуну вјерника, која је окончана епископљевим попуштањем и одлуком да врати мандат Повјереништву и укине суспензију свештенику. Међутим, епископ Иринеј није испунио најважнији захтјев, одржавање скупштине црквено-школске општине, упркос обећању.
Наиме, њујоршком парохијом и даље управља Повјереништво које је поставио епископ, односно, Епархијски савјет. У садашњем саставу, ово је треће Повјереништво од укидања парохијског одбора у децембру 2016. године. Црква Светог Саве, монументална грађевина у центру Менхетна, изгорјела у мају 2016. године, је у обнови, интензивираној као одговор на побуну парохијана. Али парохија нема контролу над пројектом обнове и не зна се када ће имати прилику да изабере своје уставом гарантоване управне органе. Епископ је најприје оквирно одредио почетак децембра као вријеме одржавања парохијске скупштине, али кад је децембар дошао, парохијанима је јављено да услови за одржавање скупштине нису стечени, без даљих објашњења.
У надању да ће се скупштина одржати, које траје од епископљевог обећања у јуну прошле године, у црквено-школској општини је обновило чланство око 150 парохијана, што је приближно био број чланова с којим је парохија располагала и одржавала скупштине и прије кобног пожара.
Такође, њујоршка парохија неће имати своје представнике на горепоменутом сабору у Клирвотеру, на Флориди, јер не постоји парохијски одбор који би их изабрао, него ће епископ повести кога хоће. Парохијани нису обавијештени о томе да ли ће сабор само укинути нелегалне одлуке или ће се расправљати и гласати о томе и о другим битним питањима.
У Њујорку већ неколико мјесеци неформално дјелује скупина парохијана који су деценијама били носиоци парохијских активности и који су, незадовољни блокадом парохије од стране епископа, заказали одржавање парохијске скупштине за 14. март. Засад, ова иницијатива нема подршку епископа, али парохијани, како сами кажу, неће одустати. Надају се да ће их подржати патријарх Иринеј.
У току је обнова изгорјеле Цркве Светог Саве, али и процес продаје тзв. ваздушних права.
Ваздушна права су специфичност њујоршког тржишта некретнинама. У најкраћем, то су права градње небодера преко прописане висине, која градитељ мора да купи од власника сусједних некретнина који не намјеравају да их искористе. У име парохије, која је власник цркве и њених ваздушних права, Повјереништво тренутно води преговоре о продаји тих права и цијена која је у оптицају стоји на 88 милиона долара, како кажу у Повјереништву. Сама парохија не учествује у преговорима, али се трансакција неће моћи финализовати без одобрења парохијске скупштине.
Све ове недоумице, сукоби, сумње, лоша директна искуства са епископом, спорни детаљи његове прошлости које нико не демантује, те тајност очигледно сумњивих правних радњи, подривају вјеру парохијана у Епархију и епископа Иринеја до непремостивости.
Меморандуми, петиције, молбе, жалбе
Осим Каргановићевог Меморандума који су потписала још тројица српских првака из САД-а, из различитих сфера српског Расијања у Америци изашло је низ петиција, жалби на епископе, молби Патријаршији и Синоду…
Друштвене мреже, како се жаргонски каже, “горе“. Чак се и ноторно некомуникативни источно-амерички епископ Иринеј почео оглашавати саопштењима поводом и важних, а и баналних ствари.
Жале се вјерници на бахатост епископа, на литургијске измјене, на непомињање патријарха у литургији, на инсистирање на богослужењу на енглеском језику, чак и на непридржавање правила при светој тајни причешћа. Најжучнија су она упозорења која се тичу потенцијалног раскола, јер ране од тешко преживљеног “комунистичког“ раскола између тадашње Америчко-канадске епархије и Патријаршије у Београду још нису сасвим зацијелиле.
Српски православни народ у Америци не жели да га се одваја ни на који начин од светосавске Цркве и тај став говори да међу вјерницима раскола какав се десио у вријеме комунистичке окупације Српства данас у Сјеверној Америци нема. Цркве у Америци је градио народ, генерацијама, одвајајући од уста. Цркве су одрицањима вјерника ницале од сиромашних рибарских и рударских заједница с краја 19. вијека до заједница ништа имовински бољестојећих прогнаника из Босне и Крајине с краја 20. вијека.
Тројица су се и посветили дижући цркве Србима у Америци: Севастијан Дабовић, Мардарије Ускоковић и Николај Велимировић. Мошти светог Севастијана и светог Мардарија још леже у њиховим задужбинама у Џексону и у Чикагу.
Стога је и многе обрадовала вијест о доласку Патријарха и чињеница да се Синод и Патријарх нису оглушили. Многи су се вјерници, свјесни опасности која се надвила и упознати са мутним радњама, већ били обесхрабрили и осјетили заборављеним од стране Патријаршије и Синода и препуштеним себи.
Патријархова интервенција даје наду вјерницима у Америци да ће се њихове молбе услишити и да их њихова Црква чује. Страхови које подстичу потези америчких епископа морају бити одагнати од стране поглавара Српске православне цркве конкретним дјелом, а одлука да дође и предсједава сабором је дјело који заиста буди наду.
Каргановићеву шпекулацију да би се Патријаршија могла одрећи епархија у Расијању у корист Фанара, а у замјену за фанариотско уздржање од подстицања отимачине у Црној Гори и на Косову и Метохији, и сам дијелим већ неко вријеме. Надати је се ипак да ове претпоставке негира сам долазак Патријарха, иако ни Патријарх, чак ни са пријестола Светог Саве, са извора српског православља, упркос апсолутном легитимитету нема неограничену политичку моћ.
Зато је важно за српске православне заједнице у Америци, и Расијању уопште, да се саме освијесте и организују у одбрану свака своје светиње у складу са законима држава у којим живе и са духовном обавезом и правом које посједују.
Удари на српски православни народ не јењавају, али као што рече владика Будимљанско-никшићки Јоаникије, “Наша ће борба да потраје, јер се ово зло припремало дуго, али и ми смо се спремали вијековима!“
В. Ивковић
