Истина је да људи који масовно беже у Србију чист антипод и Срба и Руса, људи без националности, којима се националност мења у складу са валутом која им стиже на рачуне док раде против државе из које су проистекли, у овом случају Русије
Појам извесне дозе антагонизма према великом броју избеглица није никаква апстрактна појава данашњице. У екстремним облицима јавља се, не само у Србији него у читавом хришћанском делу света, посебно према муслиманским избеглицама са Блиског истока и Африке. Једина разлика је што се код нас тај осећај нелагоде према исламским мигрантима, иако далеко толерантнији него на западу, а опет потпуно оправдан будући на историјске прилике, презентује као мањак демократије и исламофобија.
Колико је оправдан страх од исламских миграната имали смо прилику да видимо и протеклих дана када је дошло до оружаног сукоба на Хоргошу, где је морала да реагује и полиција где је ухапшено више од 1000 нелегалних и веома опасних исламиста.
Но, тема овог писанија нису исламски мигранти о којима сам писала више пута. Тренутно се Србија суочава са другом врстом миграната, овога пута са народом на изглед врло блиским Србима. Рекли бисмо, народом исте вере, сличног језика, веома испреплетане историје, баш како је недавно председница удружења сународника Русије Марина Галогажа изјавила: Не зна се где почиње руска а завршава српска историја, и обратно. Истина је да људи који масовно долазе чист антипод и Срба и Руса, људи без националности, којима се националност мења у складу са валутом која им стиже на рачуне док раде против државе из које су проистекли, у овом случају Русије
Према последњим подацима завода за статистику кроз Србију је као транзитну земљу прошло преко 150 хиљада руских миграната, од тога се за Србију као место пребивалишта одлучило близу сто хиљада Руса. И ту већ долазимо до неколико проблема!
Извесна дозу одбојности према великом броју избеглица, осим тренутне, имали смо прилику да осетимо и деведесетих година током ратова на бившим просторима СФРЈ али и Косова и Метохије, када је српски народ уточиште налазило у Србији.
Наравно, тај осећај непријатности према „дошљацима“, иако су исти народ, није био пракса али је било изузетака потакнутим односом државе према избеглицама, односно једном од првих облика позитивне дискриминације у односу на староседеоце.
Сада имамо једну, може се слободно рећи потпуно нову ситуацију, само уместо Срба у Србију као веома блиску земљу дошао је огроман број Руса. А тензија и непријатељство већ почињу да расту.
Ко су Руси који су дошли у Србију!
Када су још почетком специјалне операције у Русији Руси масовно почели да долазе у Србију, атмосфера је била прилично пријатељска. Народ се и радовао, с обзиром на демографску слику Србије, логично је да бисмо са радошћу могли пригрлити ту идеју да нам је управо братски народ поправи. Уосталом не би био први пут да Руси уточиште налазе у Србији.
Већ након месец дана, како је тржиште некретнина подивљало, а без преко потребне реакције државе да се ограничи цена некретнина, и где су станодавци наступили као класични ратни профитери, непријатељство према руским избеглицама почело је нагло да расте.
Да ли је у стварању те непријатељске атмосфере учествовала и сама држава, где би Руси по обичају испали главни кривци, а у народу почела да јењава и подршка Русији и љубав према истима, што би систему итекако олакшало да у једном тренутку Русији уведе санкције, није познато, али као једна од могућности итекако постоји.
Како било, велики број грађана Србије услед кризе и незајажљивости станодаваца али, напомињем и реакције државе која може и мора да реагује и ограничи цену станарине што су учиниле скоро све европске државе како би одржале социјални мир, остало је без крова над главом и кривицу види управо у руским избеглицама.
Међутим и ту долазимо до кључне ствари и једног огромног проблема који су са собом донели ти „Руси“.
Као што ни у Србији велики број народа не зна за постојање другосрбијанаца, још мање је познато да и Руси имају своје другорусијанце.
Нажалост, нашу демографску слику нису поправили Руси они које волимо и које осећамо блиским, већ у 99% посто случајева оно што бисмо ми назвали другосрбијанци.
Наши, домаћи Руси, може се слободно рећи и староседеоци те своје несрећне сународнике називају издајницима, нелобералним светом задојеним западним идејама, људима који мрзе Русију у њеном традиционалном облику, онима који православље сматрају затуцаном религијом, пропагандистима феминизма, џендер и ЛГБТ идеологије.
Игром случаја, може се рећи и да сам у свакодневној комуникацији са нашим Русима, домаћим, и управо они су ти који су ми и скренули пажњу на непријатну ситуацију у којој су се пре свега нашли они, али и сама Русија, која ће се у очима домаћег становништва огледати у тим дезертерима који осим што мрзе Русију, исто тако мрзе и Србију и све оно што оне представљају.
Недавно смо имали пример типичног другорусијанца, руског блогера Иље Медисона, који је морао да напусти Србију, наводно због претњи навијача Црвене Звезде, а који је Србе у свом блогу називао циганима, вређајући и нашу храну, понашање и све оно што се не уклапа у калуп модерне либералне Европе којима они теже.
Иља није једини, далеко испред њега у мржњи према Србима и Русима издваја се Петар Никитин, иначе и један од оних који су уништили мурал српског генерала Ратка Младића, цртајући преко његовог лица заставу Украјине. Никитин је такође и организатор протеста који се одржавају у Београду већ неколико месеци против Путина и рата у Украјини. Никитин је одмах по доласку веома топло примљен од страних плаћеника у виду антисрпског НВО сектора.
Најближи сарадници Петра Никитина је озлоглашена организација „Жене у црном“ у Србији позната по својим аутошовинистичким ставовима и по подршци свим српским али и руским непријатељима, у овом случају пре свега Украјини. Интересантно је да је ова група руских либерала оскрнавила и руску заставу уклањајући црвени део наводећи да је то невина крв Украјинаца које је пролио „убица Путин“.
Не треба заборавити ни Влада Чупрова, такође веома активног у антируским и антисрпским акцијама који је својевремено Србе који су учествовали на литијама називао сатанистима и учествовао прекречавању мурала Дарије Дугине.
Списак ових другорусијанских активиста није мали, напротив, може се слободно рећи да је већи од српских либерала а с обзиром на све већи број тих који долазе прети да угрози позиције домаћих другосрбијанаца.
Мора се знати да су у Србији они веома активни, да су то људи који су у Русији имали једну мисију и да они нису побегли од Путина као некаквог фашисте већ од мобилизације, да су такође веома добро плаћени од Запада и да се мора имати у виду да су ти људи Руси, исто онолико колико су Наташа Кандић, Лео Бешири, Ненад Чанак, Сташа Зајовић – Срби.
Са једне стране, из руске перспективе је добро што су ти људи коначно напустили своје позиције у Русији одакле су могли много продуктивније да делују, али са друге стране као појачање неолиберашком сектору у Србији стигла је читава армија добро обучених западних агената који су пуком случајношћу рођени као Руси.
То не само да није добро за Србију, него ни за саму Русију. Опште непознавање такве политичке поделе међу Русима, наш народ ће довести у заблуду. Народ за које постоје само Руси и сви Руси су исти, наша браћа. Али када се на једном релативно малом простору нађе на десетине хиљада руских Кандићки и Чанкова, и то не само на простору круга двоје (дела Београда кога чак и другорусијанци посебно воле), већ прерасподељених по читавој Србији и када крене да исијава тај аутошовинизам и презир према свему српском и руском, однос српског народа почеће да се мења према свим Русима.
Најпростије речено велика већина Срба се не занима за те наизглед суптилне политичке поделе друге земље, и све Русе и патриоте и аутошовинисте перципираће на исти начин – онај који има пред очима, а који је најгори облик живота.
Самим тим, бојим се да ће и се променити однос и према самој Русији, али и Русима староседеоцима који већ почињу да осећају ту промену на својој кожи.
При том имајући у виду изузетно агресивну антируску кампању западних медија у Србији у којој веома активно учествују сви ти либерални дошљаци где су Руси криви и за економску кризу, за станарине, ма за све што један болесни ум другосрбијанских медија може да смисли, све то може довести до тога да постепено једине искрене пријатеље на политичкој сцени и некога на кога увек можемо да рачунамо по питању свих кључних питања, а везаних пре свега за наш опстанак ,народ почне потпуно погрешно да доживљава. За нас то би био велики пораз. Зато је веома важно бити упознат са ситуацијом и прихватити чињеницу да смо и ми увелико у рату, само што се овај одвија веома суптилно, без физичких ликвидација али што је још горе, циљ је промена свести.
Весна Веизовић / Васељенска