Докази су јасни. Председниковање Доналда Трампа је смањило америчку меку моћ. Свега 30 одсто испитаника скорашње Галупове анкете у 134 државе је имало позитиван став према САД под Доналдом Трампом, што је пад од готово 20 процената у односу на мандат Барака Обаме. Истраживачки центар ,,Пју“ је дошао до сазнања да је Кина, са рејтингом наклоњености од 30 одсто, практично остварила паритет са САД. А британски индекс, ,,Мека моћ 30“, је показао да је Америка пала са првог места у 2016. на треће место прошле године.
Трампови браниоци одговарају да мека моћ није битна. Трампов директор буџета Мик Малвани прогласио је ,,буџет тврде моћи“ кад је скресао буџете Стејт департмента и Америчке агенције за међународни развој за читавих 30 одсто. За заступнике идеје ,,Америка на првом месту“ мишљење остатка света је од другоразредног значаја. Да ли су у праву?
ПРИВАТНИ ИЗВОРИ МЕКЕ МОЋИ
Мека моћ се темељи на привлачности уместо на присили или поткупљивању. Она преузима људе уместо да их принуђује. На персоналном нивоу, мудри родитељи знају да ће њихова моћ бити већа и дуготрајнија уколико створе здраве етичке вредности код своје деце, уместо да се ослањају само на батине, дозволе и одузимања кључева од кола.
Слично томе, политички лидери су одавно схватили каква моћ долази из способности да се постави агенда и одреди оквир дебате. Ако могу да те доведем дотле да желиш да урадиш оно што ја желим, онда ја не морам да те присиљавам да урадиш оно што не желиш. Ако САД представљају вредности које други желе да следе, онда оне могу да уштеде на ,,штаповима и шаргарепама“. Придодата тврдој моћи, привлачност може бити мултипликатор силе.
Мека моћ једне државе пре свега долази из три извора: њене културе (када је привлачна другима), њених политичких вредности као што су демократија и људска права (када их се придржава) и њених политика (када су перципиране као легитимне јер су проткане дозом одмерености и поштовања туђих интереса). Како се влада понаша код куће (нпр. штитећи слободу штампе), у међународним институцијама (консултујући се са осталима и негујући мултилатерални приступ) и у спољној политици (промовишући развој и људска права) може да делује на друге утицајем личног примера. У свим овим областима Трамп је преокренуо атрактивност америчких политика.
На сву срећу, Америка је више од Трампа или владе. За разлику од средстава тврде моћи (попут оружаних снага), многи ресурси меке моћи су одвојени од владе и само делимично одговарају њеним намерама. У либералном друштву, власт не може да контролише културу. Штавише, одсуство званичних културних политика може само по себи бити извор атрактивности. Холивудски филмови као што је ,,Доушник“ (The Post), који приказују независне жене и слободу штампе, могу привући друге. Такође могу и хуманитарни рад америчких фондација или предности академских слобода на америчким универзитетима.
Истина је да фирме, универзитети, фондације, цркве и друге невладине групе развијају сопствену меку моћ која моће оснаживати или поткопавати званичне спољнополитичке циљеве. И сви ови приватни извори меке моћи ће вероватно постати изузетно важни у глобалном информационом добу. То је разлог више за владе да се постарају да њихови поступци и политике стварају и оснажују уместо да подривају и расипају њихову меку моћ.
ВИЈЕТНАМ, ИРАК, ТРАМП
Домаће и спољне политике које делују лицемерно, арогантно, незаинтересовано за туђа гледишта или које су базиране на уском концепту националног интереса могу подрити меку моћ. Примера ради, стрмоглави пад атрактивности САД на анкетама спроведеним након инвазије на Ирак 2003. године је пре био реакција на Бушову администрацију и њену политику, него на САД генерално.
Рат у Ираку није био прва владина политика која је учинила САД непопуларним. Седамдесетих се много људи широм света супротстављало Америци због рата у Вијетнаму, а амерички глобални имиџ је рефлектовао непопуларност те политике. Када се политика променила, а сећања на рат избледела, Сједињене Државе су обновиле највећи део своје некадашње меке моћи. Слично томе, након рата у Ираку, Америка је успела да опорави своју меку моћ у већини региона света (иако не толико на Блиском истоку).
Скептици би и даље могли да кажу да успони и падови америчке меке моћи нису нарочито битни, јер државе сарађују због личних интереса. Међутим, овај аргумент превиђа кључну ствар: главно питање је у ком степену се остварује та сарадња, а њега одређује привлачношст или одбојност. Штавише, ефекти меке моћи неке државе се протежу све до недржавних актера – на пример, доприносећи или сузбијајући регрутацију у терористичке организације. У информационом добу, победа не зависи само од тога чија армија побеђује, него и чија прича побеђује.
Један од највећих извора америчке меке моћи је отвореност њених демократских процеса. Чак и када погрешне политике умање њену атрактивност, америчка способност да критички исправља своје грешке је чини привлачном на једном дубљем нивоу. Када су демонстранти широм света протестовали против рата у Вијетнаму често су певали ,,We shall overcome“ (пребродићемо) – химну америчког покрета грађанских права.
Америка ће, такође, сасвим сигурно пребродити ово стање. Имајући у виду ранија искуства, постоји сваки разлог за наду да ће САД обновити своју меку моћ након Трампа.
Џозеф С. Нај – бивши помоћник министра одбране САД, бивши шеф Националног обавештајног савета САД и професор на универзитету Харвард. Аутор је књиге „Да ли је завршен амерички век?“.
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / project-syndicate.org
