Након укидања граничарских привилегија међу српским официрима и војницима аустријске царевине развила се идеја о масовном одсељавању у Русију. Вође те сеобе, официри Хорват и Шевић од стране двора добили су за досељенике територије на граници према Турској – Нову Србију и Славјаносербију. Предрагоцено сећање на те дане оставио је Симеон Пишчевић у својим Мемоарима, а књижевну надградњу ових догађања представио је Милош Црњански у једном од највећих романа српске књижевности, у Сеобама.
Намера о сеоби Срба у Русију јавила се у годинама које су уследиле после Велике сеобе. Срби као народ били су егзистенцијално угрожени, њихови представници почињу да се обраћају руском цару, тражећи да их прими под своје окриље. Срби су били војници и раја у две царевине, Турској и Аустрији, и у обе су били обесправљени. Ступили су у контакт са Прокопијем Богдановичем Возњицином, руским послаником у Бечу, који је био представник Русије на преговорима о закључивању мира у Сремским Карловцима 1699. године. За време преговора Возњицин је боравио у неколико манастира на Фрушкој гори, где је сазнао о жељама Срба, те је жеље пренео у Петроград.
Када је почетком 18. века дошло до укидања Војне крајине, Срби су на позив Петра Великог, кренули у Русију да се тамо боре против Татара. Они ће 1724. формирати први регуларни хусарски пук у тој земљи под називом „српски хусарски одред“.
Српски хусарски пук се прославио у бици код Хотирина под командом Петра Текелије.
Официри српских хусара су се посебно истакли у борбама током Наполеонове инвазије, што је један од најбурнијих периода руске историје, а њихова храброст и пожртвовање, били су главни разлози што су многи руски добровољци 1876. похрлили да помогну Кнежевини Србији у рату за ослобођење и независност. А колико су Руси ценили српску ратничку вештину види се и по томе што су први и последњи командант чувеног Лајбгардијског хусарског пука, формираног 1775. на захтев царице Катарине II као њена елитна гарда, били Срби: први беше премијер мајор Штерић, а последњи – генерал мајор Георгиј Иванов Штерић.
Руси са уважавањем говоре о храбрим српским хусарима који су се населили 1751. на простору десне обале Дњепра и који је назван Нова Србија (касније преименован у Новоруску губернију). Ту су формирали пук који је бројао 4.000 људи. Године 1752. стиже још Срба који заузимају простор назван Славјаносербија и ту формирају још два пука за заштиту тврђаве Свете Јелисавете (данас Јелисаветград), од по хиљаду људи сваки.
Други тaлaс српских дoсeљeникa дoспeo је у Киjeв октобра 1751.
У наредне три гoдинe настале су велике прoмeнe нa тeритoриjи Jужнe Русиje у демографском смислу. Читaвe oблaсти су претежно биле насељене Србима. За две године у Руску империју одселило се више Срба но за претходних двадесет година, које су прошле од оснивања првих српских колонија у Новорусији.
Руска царица Јелисавета Петровна (1741–1761), верујући да ће Срби наставити да се досељавају у Русију као и 1751. одлучи да оформи аутономну област у северозападном делу Запорожја и ту област назва Нова Србија. Такође је 1753. године између река Бахмутов и Луганов основала аутономну област Славјаносербију.
Временом и Нова Србија и Славјаносербија као регије изгубиле су аутономију и постале део покрајине Новоросијск одлуком Катарине II од 1764. Срби у чину официра добили су племство и имања у суседним областима. Како су Срби и Руси исте вере а и веома сличног језика и обичаја, досељеници су врло брзо постали Руси.