Пише: Урош Николић
Албанци су познати и по бројној дијаспори у свету , али оно што је специфично – и по огромном броју у државама које се граниче са Албанијом. Број Албанаца у суседним земљама, ако рачунамо и Италију – премашује број Албанаца у Албанији. А уколико рачунамо само копнене суседе Албаније – број Албанаца у региону је скоро једнак броју Албанаца у матици.
Имајући све ове чињенице у виду, не би требало да нас много зачуди њихова агресивност и територијалне претензије – с обзиром на то да им демографија итекако иде на руку и подстиче их на то ( мада и по питању прираштаја приметан је њихов тренд позападњачења и нису више у толико експлозивном таласу као раније).
Природни прираштај и демографски притисак, као и дуготрајно насељавање и живот на одређеним територијама – проузроковали су тежњу са проширивањем тзв. животног простора – па је тако настао концепт „Велике Албаније“. Није то ништа чудно за многе народе и државе, поготово оне на Балкану, где је малтене сваки народ имао теоријски концепт проширења и заокруживања свог lebensraum-a – Срби, Бугари, Грци, Румуни, Мађари, као и Хрвати. Оно што је интересантно код Албанаца јесте то што су прилично касно формирали нацију у правом смислу речи – националну свест о јединству, књижевни језик. Државу су и добили Лондонским миром 1913. године, и она је била чедо великих сила, јер ни тада никоме није није одговарало претерано јачање Србијеали ни омогућавање Србији изласка на море.
Пре Балканских ратова, тај простор је био вековима под влашћу Османлијског царства. Оно што је интересантно то је да и поред тога што је то прва и једина призната држава коју имају Албанци и матица – великоалбанска идеја је настала на Космету. Албанци Косово и Метохију сматрају својим Пијемонтом. Прва призренска лига је формирана 1878. године, друга 1943. такође на Космету , а трећа 1946. године у егзилу – САД. Простор Косова и Метохије, место највећег спора између Срба и Албанаца , место сукоба историјског права Срба и сумњивог етничког права на самоопредељење на које се Албанци позивају је и простор на коме је и практично први пут букнула великоалбанска идеја.
Када је Османлијско царство поражено и скоро деганжирано са Балкана, Србија је повратила Косово и Метохију. Каснијем у Другом светском рату, највећи део покрајине је био у зони окупације која је припала квинслишкој тзв. Великој Албанији. Веома добро знамо шта се с КИМ дешавало од 1945. па до данашњих дана. Осим тога што је Космет место на ком је рођена албанска иредента, веома је важно знати да је велики део Албанаца био у почетку жестоко против формирања и независне албанске државе и стварања албанске нације.
Постојале су и побуне муслиманског дела Албанаца против независне Албаније и позиви за враћање у састав отоманске империје. Пошто тако нешто није било могуће, муслиманско становништво је прилично невољно прихватило идеју о сопственој нацији, књижевном језику и независној држави. Ово многима звучи чудно, али арбанашким муслиманима је Османлијско царство било идеал. Осим тога што су били повлашћени у односу на хришћанску мањину, оно је било муслиманска империја која је одражавала њихове верске светоназоре, којој су заиста и припадали.
Њихово нетурско, албанско порекло и националност није значило ништа – јер у исламу је нација потпуно небитна. Примарна је верска припадност – па смо тако за време владавине Османлија имали повлашћене муслимане (Турке, Србе, Албанце итд.) и хришћане над којима се владало – Србе, Грке, Бугаре, Албанце итд . Статус у друштву нису одређивали ни језик ни националност, већ превасходно – вера!
Тако је и већина Албанаца која је прешла у ислам (прелаз је био дуг и крвав) била повлашћена док њихови сународници хришћани нису били и имали су исти третман као и сви други неалбански хришћански народи. Албанци муслимани били су полуга османске власти коју су Османлије често итекако вешто користили за крваве обрачуне са Србим, али и Власима, Цинцарима, Албанцима хришћанима. Ови су били награђивани за ту лојалност.
Награда је свакако била и у дозвољавању територијалне експанзије и заузимања српских поседа и територије. Тако су се масовно досељавали и на простор Косова и Метохије, а досељавање је ишло на рачун бега Срба. Албанци су и тада били полуга велике силе која их је користила против српског народа .
Старо је правило да велике силе користе поједине мање народе и међусобне свађе за одржавање своје доминације по познатом принципу – „завади па владај“. Ипак, тај процес је двосмеран, јер онда и мањи народи извлаче бенефите за послушност према моћном заштитнику и захваљујући великој сили заштитници остварују своје циљеве на рачун суседног народа.
Ово је константа у српско – албанским односима од османлијског времена, преко Балканских ратова када су добили државу на тацну од великих сила да би били противтежа Србији и Другог светског рата и балистичке тзв. Велике Албаније, па све до НАТО агресије 1999. године и данашњих дана.
У односима Албанаца муслимана и Османлија било је и трзавица, па и побуна, али је право питање колико су оне заиста биле одраз тежње ка некаквој независности Албанаца колико заправо незадовољства и захтева да се унутар саме империје боље заокруже албанске територије како би били још повлашћенији у односе на друге народе у империји. А поготову у односу на Србе.
Чак штавише, циљ Прве призренске лиге није био стварање некакве независне Албаније , већ спајање свих простора које насељавају Албанци у Османлијском царству у једну целину, тј. у јединствени аутономни вилајет. Таква тежња неизмењена живи и опстаје све до данашњих дана.