БЕОГРАД – Најозбиљнији домаћи српски политичар који је дао јавну подршку Вуку Јеремићу као председничком кандидату је бивши председник Србије и садашњи председник Социјалдемократске странке, Борис Тадић.
Подсећамо, председник Републике Србије, Борис Тадић, управо је онај који је афирмисао Јеремића на месту шефа дипломатије Србије и на тај начин етаблирао Јеремића као фактора на политичкој сцени.
Јеремић је ушао у високу политику као шеф дипломатије 2007. године и дужност је преузео од тадашњег министра спољних послова Вука Драшковића. Познато је јавности да је Јеремић, тада потпуно нов у свету високе политике, приликом јавног свечаног преузимања дужности шефа дипломатије, наступио крајње невешто, при томе својим гестовима видно збуњујући и самог Драшковића.
Јеремић је иначе том приликом јавно пред камерама рекао да „апсолутни приоритет представљају европске интеграције, а исто тако и евроатлантске интеграције“, отворено промовишући НАТО интеграције и политику евроатлантизма, односно, политику учлањења Србије у евроатлантску војну алијансу.
Иначе, међусобна сарадња Тадића и Јеремића је била веома добра, а томе је свакако допринело и то што су приватно кумови. Такав „кумовски“ однос је вероватно доста допринео томе и да Јеремић, можда и са претераним поверењем, сервисира разне политичке акције осмишљаване од стране Тадића.
Све те акције, у којима је Јеремић био најближи Тадићев сарадник, изградиле су и чиниле политику која је од стране јавног мњења у највећем броју случајева окарактерисана као „послушничка, марионетска“, али често означавана и као противуставна, те на крају и као „издајничка“. Највећи број грађана Србије је Тадићеву политику доживео као пљачкашку, понижавајућу и промашену, а сам Тадић и ДС су убрзо кажњени од стране народа на изборима и отерани са власти.
Викиликс је објавио, подсећамо, информације о томе да се Јеремић извињавао америчком званичнику због свог говора о Косову и Метохији због чега је Јеремић у очима великог броја грађана доживљен веома негативно и посматрају га као једног од „проамеричких издајника“.
Викиликс је такође објавио и да је Тадић тражио од Вашингтона да проглашење независности Косова буде после парламентарних избора како његове позиције не би биле угрожене. Тадић то никада није демантовао, а са друге стране то представља врхунски чин велеиздаје и саучесништво у противуставном проглашењу независности Косова.
Борис Тадић је, после изгубљених избора 2012. године, касније и отворено заступао став да Србија треба да буде НАТО чланица, а током целог свог деловања на функцијама председника ДС-а и председника Србије, сви његови лични и страначки процеси су руковођени и диктирани од стране НДИ, америчке владине институције која окупља политичаре демократске струје са циљем деловања у сфери спољне политике, а која се сматра организацијом под директном контролом највиших обавештајних и геостратешких центара Сједињених Америчких Држава.
Изразито проамерички настројен, Тадић је изградио странку која је била под апсолутном контролом америчких обавештајно-дипломатских структура.
Демократској странци су америчке организације НДИ и ИРИ руководиле странком, локалним одборима, обучавале људство, креирале кампање и то до најситнијих детаља осмишљавајући често и сам слоган, а то су радили за све његове кампање о чему су већ раније писали медији.
Сарадња људи из ДС-а која је отпочета током „свргавања Милошевића“ и петоктобарске револуције са пара-дипломатским структурама САД-а није прекидана и континуитетом утицаја америчких структура на врховне полуге власти у Србији омогућена је апсолутна контрола и потпуно расипање државе и растакање свих друштвених и посебно важно националних вредности и још важније националних политичких, економских и безбедоносних интереса.
Тадић је уникатан пример крајњег еврофанатизма и екстремног застрањивања, па га је тако и сам патријарх Иринеј у једном тренутку јавно опоменуо речима да „треба да се исправи“ – због крајње понизног става наспрам ЕУ и понижавајуће позиције у коју је довео Србију и српски народ.
Патриотске организације и странке су Тадића, током његове владавине, означавале као велеиздајника, а „ДС као сервис политичких интереса ЦИА“.
Све укупно сумирано нам показује да тренутно имамо ситуацију да Тадић, као данас отворени НАТО лобиста и промотер чланства Србије у НАТО алијанси, на овим председничким изборима је своју подршку дао управо Јеремићу, а реч је јасно о политичком дилу у којем Јеремић представља ударну песницу оних главних чиниоца мрачне и срамотне политичке ере у којој је Србија понижавана и урушавана по матрицама никад раније виђеним у српском друштву и политици.
Период Тадићеве владавине ће остати запамћен као један апсолутистички аутодеструктивни политичко-друштвени систем реализован кроз најгоре форме велеиздајничког и марионетског понашања.
У реду истакнутих српских политичара, поред Тадићеве подршке, Јеремић ужива подршку и код Велимира Илића (Нова Србија), Санде Рашковић-Ивић (бивша председница ДСС-а), Дијане Вукомановић (бивша чланица СПС-а), Душана Петровића из Шапца (бивши ДС-овац, тренутно председник Заједно за Србију) и Верољуба Стевановића из Крагујевца (Заједно за Шумадију).
Очигледно је да суштински Јеремић представља својеврсни кључ који отвара врата оним политичарима којима је само једно заједничко, а то је да су до сада променили разне заставе утемељујући политику гажења било каквих принципа и идеолошких оквира у политици сводећи све на лични или партијски интерес опстајања на власти зарад друштвених и других привилегија.
Упакован у „кандидата окренутог будућности“, Јеремић око себе заправо има свиту људи који представљају симболе и ствараоце најружнијих делова српске прошлости у којима је Србија од стране домаћих пљачкаша и издајника била бачена под ноге страним амбасадорима и страним пљачкашима.
Одлучност Јеремића да омогући повратак тим силама мрака се огледа и у његовој „безрезервној подршци“ другом крилу тог истог еврофанатизма, односно, у његовој подршци кандидату Саши Јанковићу који иза себе има Драгана Шутановца и данашњи ДС са својим фракцијама. Јанковић је кандидат који је себе својим русофобским говором, агресивном НАТО пропагандом и показивањем непознавања основа спољнополитичке платформе државе Србије потпуно дисквалификовао из председничке трке доказавши да није способан да озбиљно руководи функцијом председника Србије и политичким курсом Србије.
Јеремић је Јанковићу обећао „безрезервну подршку“ у другом кругу уколико до истог Јанковић дође и упркос скандалозном понашању Јанковића по питању НАТО алијансе и односа са Русијом током кампање, Јеремић није нашао за сходно да јавно иступи и покаже да нема трговине са врхунским националним интересима, те повуче своју подршку Јанковићу, него напротив он показује да је спреман да буде један од инкубатора повратка мрачне политике двехиљадитих. Реално гледајући, вероватно је Јеремић и обавезан да то чини, узимајући у обзир процуреле Викиликс информације и америчке депеше амбасаде у Београду.
