Друже мој… У неко доба живота не би било претерано ни ако бих те ословио са ‘брате мој’, знамо се, јелте, скоро 45 година, још од основне школе. Свашта смо прошли заједно, и добро и лоше – прве љубави, венчања, рођења, крштења и твоје и моје деце, забрањене љубави, разводе… смејали смо се и плакали заједно, ковали велике планове, а онда, онда су нам се, како то обично бива, путеви разишли. Од свакодневних, често и даноноћних дружења (‘Да не знам да нисте педери, посумњала бих…’, шалила се, сећаш се, твоја жена) дошли смо до тога да се чујемо најпре једном недељно, па онда једном месечно, а на крају и тек неколико пута годишње – за Нову годину, Божић, Васкрс, за твоју и моју крсну славу, за рођендане најстаријих синова…
Путеви су нам се, друже мој, разишли, ти си се на неко време био и одселио из Београда, али остали смо искрени пријатељи. Бар сам ја тако мислио. И тако поступао. Kад год смо један другом требали, били смо ту један за другог. Сећам се, друже, како си децембра 2019. потегао чак из Немачке само да би дошао на сахрану моје мајке Милеве, хвала ти што си се тада на Алугама онако исплакао са мном. Био сам и ја, друже, увек ту за тебе, зар не? Шта год да је требало, кад год, увек сам чинио све што сам могао, али о томе се не прича, тиме се не хвали, знаш ти све, пријатељу мој…
А онда – друже, брате, пријатељу – онда сам, ево пре неки дан, доживео и дочекао оно што никада нисам могао ни да замислим да ће се десити. Ти, баш ти, јавно позиваш на линч мене, мојих колега, моје породице, моје деце, мога сина Вукашина, кога си ти почетком двехиљадитих као тек проходалог дечака са својим сином водао по играоницама и посластичарницама!?! Говорили су ми људи, јављали још крајем прошле године, али нисам им веровао. Истина, били су ми чудни твоји штури одговори на божићне и васкршње Вајбер честитке, али нисам посумњао, заправо нисам хтео да сумњам. Слали су ми наши заједнички пријатељи неке снимке, слике, ‘скриншотове’ са друштвених мрежа, дуго нисам хтео да било шта од тога погледам, а са једним нашим школским другом замало сам се почетком марта на рођендану у Железнику потукао, нисам дао да те било ко, преда мном, напада и вређа. Убедио сам себе да сви лажу, да ти никада ништа лоше о мени не би ни помислио, а камоли рекао, а камоли објавио некакве гадости на Фејсбуку, Инстаграму…
Ипак, на крају, отворио сам поруке, а боље да нисам. Ево сад ће седам дана како не могу да дођем себи, не разумем, мајке ми, никако не могу да разумем чиме сам то заслужио да ти мени лепиш оне крваве шаке, да шириш лажи о мом ‘тајкунском богатству и бахаћењу’ (а добро знаш да то није тачно!), откуд то – друже, брате, пријатељу – да ти, баш ти од свих лудака и чудака на мрежама шерујеш и објављујеш оне грозне фото-монтаже мене, моје жене, мојих колега из Информера?! Чиме ли сам те то, каквим сам те злом задужио да ми овако враћаш, да ми се овако ‘захваљујеш’?! Не разумем, мајке ми.
Али добро, слободни смо људи, слободна је, хвала Богу, ово земља, имаш ти право да мислиш и радиш шта и како хоћеш. Имаш право и да ми се не јављаш и да не одговараш на поруке – опрости што сам их послао десетак након што сам видео шта пишеш и објављујеш о мени, твом ‘брату главоњи’ (тако си ме звао, ниси заборавио) …
Срећан ти пут, друже мој. Не знам где ће те он одвести, тај пут којим си кренуо, али сам си га изабрао.
Све је пролазно, Србија је вечна!