Најављени ванредни конгрес Демократске партије социјалиста (ДПС) сазван је након пораза ове партије на августовским изборима да би, како се то официјелно најављивало, „погледали себе реално у очи“, како би „реформисали своју уморну и дотрајалу структуру“, те да би „довели неке нове људе на места одлучивања“.
И заиста, прво и основно питање јесте да ли ће ДПС, странка која је својевремено солидно балансирала на линији демократског центра, а која је у међувремено залутала у политички маргиналне воде екстремне деснице, што је најилустративније показао вероватно будући бивши заменик председника ДПС, Душко Марковић, симболичким поздравом са прва два уздигнута прста на руци, као нека врста карикатуре Славка Перовића, успети да спасе минимум демократског идентитета?
Да одмах одговорим. Не, неће. Неће зато што је то немогуће, јер је ДПС данас странка у личном власништву. То је политичке потреба једног човека, његов потрошни инструментаријум моћи, а не потреба грађана Црне Горе (ЦГ). Заказани конгрес ДПС поново ће афирмисати три потрошена и застарела, по демократију у ЦГ опасна начела. Прво начелно је принцип неограничене моћи председника странке, „харизматичног“ вође, који на сваком кораку гуши и злоупотребљава демократске врлине. Њега нико не сме да пита, рецимо, „извините Председниче, да ли сте Ви можда у нечему криви, да ли сте Ви или ми предложили Закон о верским слободама који је подигао народ против нас“. Не, таман посла. Већина је и даље спремна на самокажњавање само да се Он не наљути, јер Он је непогрешив, једини доживотни…Друго начело непотизма, које је изједало ову странку у чијем су председништву могли бити само кумови председникове породице (Ћатовић, Милошевић), његови школски другови (Симовић), пријатељи из омладинских дана (Нухоџић), „специјалисти“ за приватне послове (Ивановић), чланови личног обезбеђења и тако даље – наставиће се. Никаквих реформи ту неће бити. Нови потпредседници стране (јер председник се, наравно, зна), како извештавају поједини медији, биће нешто млађи, али изабрани по истом начелу – његовог личног „Титовог пионира“. Зар следећи примери нису довољни. Иван Вуковић, губитник из Подгорице, идеал послушности и величања његовог култа, Душко Марковић, његов чувар тајни из АНБ и неуспела копија Славка Перовића, посланик Никола Ракочевић, син његовог кума, или можда Александра Вуковић, његова „хероина“ из Никшића са хиљаду шешира….и тако ће, према истом критеријуму, и сада ићи по дубини, све до његовог последњег пријатеља у Херцег Новом или Бијелом Пољу.
И треће начелно ове странке остаће ирационалан и патолошки страх од цркве српског народа, чиме ће се наставити производња „непријатеља и домаћих издајника“, што, у комбинацији са „митским вођом“ чини смесу која подсећа на већ виђене фашистоидне идеологије.
Из свега изнетог, али и због других бројних разлога, ово ће за ДПС бити конгрес без наде. На несрећу и жалост ЦГ и њених грађана, биће то конгрес који ће, ако се настави овом путем, само убрзати пад ове странке на само дно политичке будућности ЦГ.
Извор: Националист
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: