Патриотска сцена, макар онај део мимо финансијске и медијске подршке власти, често је деловала хаотично, несложно и није уливала пуно поверења и наде већини родољуба ове наше намучене отаџбине.
Када годинама улажете енергију у нешто, гурате камен узбрдо, а он вам се враћа, постајете џангризави, захтевни, завидни, исцрпљени и у брзини да направите резултат, правите и почетничке грешке и испаднете глупи и више него што реално јесте.
Са друге стране, пред претходне изборе, иако дубоко окупирани, нисмо осећали ову злоћудну промену Устава како нам дише за врат и прети да прегризе жилу куцавицу. Као и у породици када нема пара за функционисање, свако је глођао сваког, покушавајући да га бар некако „надигра“ и компензује реалну политичку импотентност.
То је било нарочито интензивно међу покретима и странкама са безначајним разликама у програмима, по фамозном принципу нарцизма малих разлика.
Епилог свега је останак испод цензуса јединих родољубивих, суверенистичких и антиглобалистичких снага и завршни ударац једнолитног монструм-парламента – расписивање референдума без цензуса за промену Устава, који је једина брана растакању Србије као државе.
Целим својим бићем осећам да је ово кључни моменат за сабирање и саборност по овом питању и позивам све да ставе по страни љутње, увреде, прозивке којих је било до сада.
Политика не мора да буде прљава работа. Политичари не морају бити безгрешни и најпаметнији, али морају учити из искуства и мењати се.
Без трунке патетике, позивам све политичке факторе да оставе личне анимозитете иза себе и издигну се изнад (не)намерних грешака.
Непријатељ је сложан и решен да обави задатак који му је дат.
Ми морамо бити сложни и одбранити Устав.
Научимо да се и у политици покајемо и опростимо.
Ево, нека ја будем прва.
НЕ промени Устава, сложно и без репова!
Др Јована Стојковић, председник Покрета Живим за Србију