У овим турбулентним временима борбе против апсолутизма криминогеног режима Мила Ђукановића, неопходно је, као једног од њених истрајних и бескомпромисних учесника, поменути лидера Грађанског покрета “Уједињена реформска акција” (ГП УРА) Дритана Абазовића. Абазовић је наведени статус потврдио и недавним појављивањем у Будви, када је пружио подршку представницима легитимних општинских власти, које је Ђукановићев режим, инструментализујући полицију и Специјалну антитерористичку јединицу (САЈ) и примењујући најбруталнију физичку силу над општинским званичницима и голоруким грађанима, покушао да смени.
Притом, не сме се сметнути с ума да је Абазовић не само један од најдоследнијих бораца против Ђукановићевог режима у редовима грађански оријентисане опозиције, који је то потврдио и својевременим иступањем из Позитивне Црне Горе (ПЦГ) након што је ова партија одлучила да постане сателит Ђукановићеве Демократске партије социјалиста (ДПС), нити један од најмлађих посланика у новијој историји црногорског парламентаризма, већ и један од најобразованијих политичара у Црној Гори, доктор политичких наука, познат и признат у читавом региону, па и шире. Иначе, пошто је учествовао у оснивању ГП УРА 2015. године, Абазовић је касније, 2017. године, дошао на чело овог политичког субјекта, који и сада предводи.
Иако је албанског порекла, Абазовић не потенцира превише своју етничку припадност, већ се првенствено декларише као грађанин Црне Горе, промовишући на личном примеру превазилажење етничких подела на које Ђукановићев режим у континуитету игра у циљу мобилизације (и обмане) бирачког тела. Подсетимо и на то да је својевремено критиковао одлуку о додели звања почасних грађана Улциња актуелном “председнику” тзв. Kосова Хашиму Тачију и албанском премијеру Едију Рами, указујући да су општинске власти ову одлуку донеле на основу произвољних критеријума.
И поред тога што је јасно да између опције коју заступа Абазовић и ставова учесника протестних шетњи, литија и молебана против накарадног тзв. Закона о слободи вероисповести и за одбрану светиња Српске православне цркве (СПЦ) постоје осетне разлике, може се с правом оценити да је оно што их уједињује – борба за коначну смену Ђукановићевог режима који већ деценијама тлачи све слободољубиве грађане Црне Горе, ма које вере или нације били – далеко важније. Томе у прилог иду и поуздана сазнања да Абазовићева непоткупљивост и истрајност уживају наклоност и међу свештенством СПЦ у Црној Гори.
Имајући све то у виду, више је него очигледно да је за изворне патриотске снаге у Црној Гори добро да у борби против Ђукановићевог мрака и за светлију будућност на својој страни имају и Абазовића