Први светски рат у многоме је одредио савремену судбину Србије. Албанска голгота једна је од најстрашнијих епизода из националне историје, али често се заборави да је током ње постојала и „друга страна“. Ево како се о „Великој војни“ данас учи у Албанији, земљи преко које су се повлачили наши преци.
За разумевање територија преко којих се повлачила српска војска, али и добар део народа важно је разумети ситуацију која је 1915. владала у Албанији јер о историји нашег јужног суседа добар део грађана Србије не зна много.
Док је још увек трајао Први балкански рат 28. новембра 1912. Албанија је прогласила независност која није била међународно призната. Лондонским уговором следеће године Албанци су добили и признање великих сила, али и страног владара – за првог кенза именован је немачки племић Вилхелм од Вида.
Сарајевски атентат у уџбеницима историје у Албанији се помиње само узгред, као дело “српског националисте” Гаврила Принципа и да су велике силе то искористиле као повод за Први светски рат. Мало дубље се улази у разлоге за избијање сукоба и наводе се криза капитализма и потреба неких сила да се моћ у Европи подели другачије.
Потез Гаврила Принципа практично је уништио албански државност. Убрзо по избијању Првог светског рата, кнез Вилхелм је напустио земљу чиме је млада кнежевина престала да постоји, а у Албанији је завладало безвлашће.
Албанија убрзо постаје бојиште интереса скоро свих земаља које улазе у рат. Србија подржава Есад-пашу Топтанија који октобра 1914. проглашава нову албанску државу – Албански Исламски Емират.
Међутим, део савезничких сила, како би привукле Италију у свој блок, распарчава Албанију и даје Италији луке Сасено и Валону. Потписује се тајни Лондонски пакт 26. априла 1915. којим су Француска и Уједињено Kраљевство задржале право да затраже деобу Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке чему се Италија не би противила. Србији и Црној Гори је овим уговором додељена албанска обала до ушћа Дрима.
У Албанским историјским уџбеницима данас пише да је овај споразум донео “небројене патње народу Албаније“, а да је подела земље претворила Албанију у “валуту за поткусуривање империјалистичких сила и шовинистичких суседа”.
– Новопечена држава Албанија бачена је вуковима како би се спасле старије државе – цитат је британске балканологиње Идит Дарам на који се у школама у Албанији често позивају да опишу стање по избијању Првог светског рата.
Kривица за избијање рата се сваљује на Централне силе, али историчари у Албанији не гледају блаконаклоно ни на силе Антанте.
– Тајним споразумом 1915. империјалистичке силе Антанте одлучиле су да укину независност Албаније и да распарчају земљу – стоји у уџбенику за основну школу.
Kада је Аустроугарска, после победе над Kраљевином Србијом и Kраљевином Црном Гором, почела заузимање територије Албаније, Есад-паша Топтани је у име Албанског Исламског Емирата објавио рат Централним силама.
Током српског повлачења кроз Албанију, Есад-паша је издао наређење да се српској војци уступи сва могућа помоћ као и то да се на територији Албаније обавезно мора примати српски динар као средство плаћања.
Међутим, на територији је у пракси владао хаос, а Топтани није контролисао сва разједнињена и распарчана племена. О овоме у уџбеницима има мало помена, а говори се само о “оружаном отпору против окупатора”.
Нема говора о помоћи, заједничким борбама Албанаца и локалних Срба против аустроугарских трупа, али ни албанским злочинима над Србима које су починиле банде одметнуте од власти Есад-паше.
