Син Миодрага Петровића Чкаље, Чедомир Петровић, већ неколико пута у текстовима је оплео по Србији и Србима. Овај пут је превазишао самога себе. Текст Чедомир Петровића преносимо у целини:
Цена је велика. Платимо је. Плаћа се делом земље, оне земље где је све и почело пре шест векова. Одатле је кренула лаж која је постала истина. Ту је пораз постао победа. Проглашавани издајници и јунаци који то нису били и тако ће бити све до данашњих дана.
Дођу некад времена, па се нагомила у глави све и свашта. Побркају ти се појмови, не знаш како ћеш до краја месеца да изгураш с том малом платом и пензијом, а деца ишту.
Платио си све пре неколико дана, а оно отвориш поштанско сандуче и излићу нови рачуни, ко ђаци из школе. Не може се више, а Инфостан каже – Може, може. И докле овако? Још мало, још мало, кажу у глас струја и телефон. На улици прича жена у браду – Само да не буде рата и да смо ми живи и здрави. А ако се разболиш? Не дао ти бог. Можда је и тај рат бољи, можда ће да ме овог пута нешто стрефи у главу, па да ме не буде више… И бре, комшија, што све тако црно?
Мељу ти ово мало мозга што ти је још остало. Не дамо Косово, вичу многи. Не дамо, вичеш и ти. Кажу да смо много грешили, многа зла починили и можемо даље само искупљењем. Па, искупимо се. Цена је велика. Платимо је. Плаћа се делом земље, оне земље где је све и почело пре шест векова. Одатле је кренула лаж која је постала истина. Ту је пораз постао победа. Проглашавани издајници и јунаци који то нису били и тако ће бити све до данашњих дана.
Многи су за замрзавање конфликта и остављања нерешеног проблема Косова неким следећим генерацијама које долазе. Има тога у свету. Замрзавају и људе, па кад пронађу лек против болести од које је замрзнути отегао папке, што рече Фридрих Барбароса у „Немањићима“, научници ће да их одмрзну. Шта ће од њих бити кад се отопе, нико жив не зна? Можда ће се и пронаћи лек и отопљенима помоћи, али косовско питање уколико се не реши сад, остаће замрзнуто до неког новог, скорог рата који ће избити због њега.
И крменадлу кад извадиш из фриза после три месеца, тукне око кости.
Кажу – Можда Милош Обилић није ни постојао? Како није… а оних 20.000 хиљада Турака што је сам посекао на Косову пољу? Можда смо изгубили и битку на Косову? Како изгубили… па на тој победи ми смо све касније битке добијали? То су све митови и легенде. А наше народне епске песме које су биле једине чињенице за догађаје и личности о којима певају, ауторитет највише историјске вредности. Били су једини уџбеници из којих смо учили нашу давну историју и преносили је с колена на колено. На њима се рађао и формирао српски менталитет и карактери личности, који чине целину особина српског народа, које се временом тешко мењају, нарочито оне лоше.
Шта је истина? Пронађи сам. Где? У глави. У којој глави, кад су унутра депоније лажи и увреда, примитивизма и мржње… убацивали су у њу од малена све и свашта. Не знам више ни ко сам, а био сам. Ни шта сам радио, а радио сам. Ни да ли постојим, а постојао сам.
Кажу – Живеће овај народ ако приђемо моћнима, најмоћнијима на свету. Па, приђимо. Онда морамо признати независност Косова. Па, признајмо. Тамо је света српска земља. Биће и даље. Наши манастири. Чуваће их боље од нас. Наш народ? Живеће добро кад се све разреши и смири. Косово тражи столицу у Уједињеним нацијама. Па, не може да стоји… мора негде да седне. Мораћемо да уведемо санкције Русији. Па, уведимо. Ми, мала Србија, великој Русији? Схватиће, ако су искрени пријатељи, да је то смешно и мора да смо у очајној ситуацији кад то чинимо.
Кажу – Нећемо добијати више ратну помоћ од Руса, не можемо сами и неутрални. Однеће нас ветрови. Па, уђимо у НАТО. Да ли си ти нормалан? Нисам. Они су нас бомбардовали, убијали, рушили… па сад с њима? Убијали су нас и бомбардовали и Турци и Аустријанци и Немци и Американци и ко још све није, па смо сад добри с њима и нећемо морати више одвајати огромне паре за војску, ни бринути да ће нас неко икад више напасти. Тај новац би добро дошао за описмењавање и просвећивање народа, пре него што уђемо у ту Европску унију. Има много затуцаности у нас Срба и верске и културне и сваке друге.
Ми се још нисмо макли од Косова, још увек смо заплетени у мрежу најцрњег национализма, у вековима окамењеној традицији, уз свесрдну помоћ и под патронатом Српске православне цркве. Време је стало за нас.
Наше слике су иконе, наше светло гас лампе, кандила и црквене свеће, по рукама покапао восак на жуљеве од орања ралом, воњамо на тамњан, делимо последњу кору хлеба и чашу ракије са путником намерником, жене нам перу ноге и стоје поред стола док мушки једу, убијамо престолонаследника и трудну жену, цепамо пактове и пишамо на Немце.
Има и оних који би, да као некад, кренемо на Косово војском? Нисам сигуран да би то било паметно… био би то последњи покрет и последња битка наше војске која би трајала веома кратко и после које нам не би била потребна ни Европска унија, нити било ко на свету.
Мора народ Србије да се пита на референдуму, да ли је за промену Устава. Можда би било паметно то некако прескочити. Чудан је ово народ, да му даш судбину у руке.
Али, ако се мора, онда референдумско питање може да реши исход. Требало би кристално јасно објаснити оно што је у суштини најважније за народ, јер њега ништа друго и не интересује, а то је – Шта добија, а шта губи, одрицањем једног дела своје територије, у који већина никад ногом није крочила, нити зна где се налази.
Најмудрији човек Србије прошлог века, Душан Радовић, чије су књиге могле да стану у једну реченицу, не верујем да би могао саставити питање на мање од једне странице. Како у једној просто проширеној или сложеној реченици могу да стану векови?
Да ли је референдумско питање за Косовски бој било писано кроз страшну клетву кнеза Лазара, која нас прати до дана данашњег…
Ко је Србин и српскога рода
и од српске крви и колена,
а не дош’о на бој на Косово
не имао од рода порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило
рујно вино, ни пшеница бела
Рђом капо док му је колена!
Заиста симпатичан и пријатан позив српском народу да оде на Косово и стави главу на пањ. И веома живописно објашњење шта вас све чека уколико се не појавите. Покушајмо да кренемо мало напред… можда и буде нешто од нас?
Рекао је Зоран Ђинђић: „И ја Вам кажем, гледајте у будућност, гледајте у будућност и тамо ћемо се састати Ви и ја…“Верујем да се не би наљутио на мене што ћу написати: „Гледајте у будућност, гледајте у будућност и тамо у Унији, састаће се поново Косово и Србија…“
Чедомир Петровић
Извор: danas.rs
