Аутор: Александар ДУГИН
САДА су сви у Русији и свету очигледно збуњени: шта се дешава у САД?
Само неколико стручњака у нашој земљи – посебно Александар Јаковенко – заиста разуме колико су озбиљне промене у Сједињеним Државама. Јаковенко је сасвим исправно рекао: „То је револуција“.
Да, то је управо то.
Новоизабрани председник Трамп и група његових најближих сарадника, пре свега страствени Илон Маск, развили су готово револуционарни активизам. Трамп још није преузео дужност, што ће се догодити 20. јануара, али Америка и Европа већ почињу да се тресу.
Ово је идеолошки и геополитички цунами који, искрено, нико није очекивао. Многи су очекивали да ће се Трамп након његовог избора вратити мање-више конвенционалној политици, као што је делимично био случај током његовог првог мандата.
Међутим, већ се може рећи да то није тако. Трамп је револуција. Дакле, управо у овом прелазном периоду преноса власти са Бајдена на Трампа има смисла најозбиљније погледати шта се дешава у Америци? Јер тамо се нешто дефинитивно дешава – и то нешто веома, веома важно.
Дубока држава у Сједињеним Државама је језгро државног апарата и идеолошке и економске елите уско повезане са њим. Влада, бизнис и образовање у Сједињеним Државама су јединствен систем комуникационих пловила, а не нешто стриктно одвојено. Овоме се додају и традиционална америчка тајна друштва и клубови који су раније имали улогу комуникационих центара за елиту.
Цео тај комплекс се обично назива Дубоком државом. У исто време, две главне странке – демократе и републиканци – не изгледају као носиоци неких посебних идеологија, већ изражавају варијације једног идеолошког, политичког и економског курса оличеног у Дубокој држави. А равнотежа између њих има за циљ само да исправи неке мање тачке, одржавајући везу са друштвом у целини.
После Другог светског рата, САД су прошле кроз две етапе: еру Хладног рата са СССР-ом и социјалистичким лагером (1947-1991) и период униполарног света, односно „краја историје“ (1991-2024) . У првој етапи САД су биле равноправан партнер СССР-у, а у другој потпуно су победиле свог противника и постале једина политичка и идеолошка светска суперсила.
Дубока држава – а не партије или било које друге институције – постала је субјект-носилац ове непроменљиве линије срачунате на светску доминацију.
Од 1990-их ова доминација је почела да поприма карактер лево-либералне идеологије. Његова формула је била комбинација интереса великог међународног капитала и прогресивне индивидуалистичке културе. Ову стратегију је најпотпуније усвојила Демократска партија САД, а међу републиканцима су је подржали и представници „неокона”.
Главна идеја је била уверење да је почео линеарни и стални раст: како америчке и светске економије, тако и планетарног ширења либерализма и либералних вредности. Чинило се да су све државе и друштва света усвојиле амерички модел – политичку репрезентативну демократију, капиталистичку тржишну економију, индивидуалистичку и космополитску идеологију људских права, дигиталне технологије, западноцентричну постмодерну културу.
Од раних 1990-их, међутим, међу америчким интелектуалцима су почели да се чују гласови који упозоравају на дугорочну заблуду овог приступа. Ову позицију је најсликовитије изразио Семјуел Хантингтон, који је предвидео „сукоб цивилизација“, мултиполарност и кризу западноцентричне глобализације. Уместо тога, он је предложио јачање, а не разводњавање америчког идентитета и уједињење других западних друштава у оквиру само једне – и то више не глобалне, већ регионалне – западне цивилизације.
Али, тада се чинило да је то само превелики опрез појединих скептика. А Дубока држава је у потпуности стала на страну оптимиста „краја историје“, као што је Хантингтонов главни противник, Френсис Фукујама.
Овај оптимистични курс за глобалисте већ је почео да наилази на проблеме од почетка 2000-их. Русија је престала да слепо прати САД и почела да јача свој суверенитет. То је постало посебно уочљиво након Путиновог говора у Минхену 2007. године, догађаја у Грузији 2008. године, а врхунац је било поновно уједињење са Кримом 2014. и посебно почетак Новог светског рата 2022. године.
Све је то било потпуно супротно плановима глобалиста.
Кина је, посебно под Си Ђинпингом, почела да води независну политику, имајући користи од глобализације…
Америчка дубока држава је суочена са озбиљним проблемом: да ли да настави да инсистира на своме и да не примећује пораст антагонистичких процеса, покушавајући да их сузбије токовима информација, доминантним наративима и, коначно, директном цензуром у медијима и на друштвеним мрежама. Или да узме у обзир ове трендове и потражи нови одговор на њих, мењајући основну стратегију пред реалношћу која више не одговара субјективној процени једног броја америчких аналитичара.
Трампово прво председништво је изгледало као несрећа, технички квар. Да, дошао је на власт на таласу популизма, ослањајући се на оне кругове у САД који су све више схватали неприхватљивост глобалистичке агенде (лево-либерални кодекс са принципима хипер-индивидуализма, родне политике, феминизма, ЛГБТ, култура поништавања, подстицање миграција, укључујући и илегалне, критичка теорија расе, итд.). Тада су САД први пут почеле да говоре о дубокој држави.
Али, тада (2016-2020) Дубока држава није озбиљно схватила Трампа, а ни он сам није имао времена да спроведе структурне реформе.
Након што се завршио његов први мандат, Дубока држава је подржала Бајдена и Демократску странку, прогуравши изборе и извршивши невиђени притисак на Трампа, верујући да је он претња читавом глобалистичком униполарном курсу који су САД пратиле деценијама.
Али све се променило у периоду 2020-2024. Иако је Бајден, ослањајући се на Дубоку државу, вратио претходну линију, овога пута је морао да докаже да су сви наговештаји кризе глобализма ништа друго до „пропаганда противника“, „дело Путинових или кинеских агената“ и „махинације унутрашњих маргиналаца“.
Дубока држава је наставила да подржава Бајдена и глобалисте уопште (међу њиховим најистакнутијим представницима у Европи били су Борис Џонсон и Кир Стармер, Емануел Макрон и Урсула фон дер Лајен).
И структуре ултраглобалистичког Сороша постале су изузетно активне, не само да прожимају све европске институције, већ и развијају махниту активност да уклоне Модија у Индији, да припреме нове обојене револуције на постсовјетском простору (Молдавија, Грузија, Јерменија), да збаце неутралне или чак непријатељске према глобалистичким режимима у исламском свету – Бангладеш, Сирија.
Али, овога пута подршка глобалиста из америчке Дубоке државе није била безусловна, већ условна. Бајден и њему слични морали су да положе испит како би доказали да се са глобализмом не дешава ништа страшно и да је реч о техничким проблемима који се могу решити уз помоћ насиља – идеолошког, медијског, економског, политичког и директно терористичког.
Дубока држава је деловала као пресудитељ.
Али, Бајден то није успео. Из много разлога. Путинова Русија није поклекнула и издржала је невиђене притиске – санкције, сукобе са украјинским терористичким режимом, који су подржале све западне земље, изазове привреди и нагло смањење продаје природних ресурса… Русија је све то превладала, а Бајден није успео да оствари победу над Русијом.
Кина такође није одустала и наставила је трговински рат са Сједињеним Државама без критичних губитака.
БРИКС је одржао бриљантан самит у Казању, на територији Русије која је у рату са Западом. Мултиполарност је наставила свој успон.
Израел је, кршећи сва правила и прописе, починио геноцид у Гази и Либану, поништавајући било какву глобалистичку реторику, а Бајден није имао избора него да то подржи.
И, што је најважније: Трамп није одустао, консолидујући Републиканску партију око себе у невиђеним размерама, настављајући и чак радикализујући популистичку агенду. У ствари, око Трампа се постепено развила независна идеологија.
Његова главна теза је да је глобализам пропао, а да његова криза није резултат клевете непријатеља или пропаганде, већ стварно стање ствари. Зато морамо ићи напред путем С. Хантингтона, а не путем Ф. Фукујаме, вратити се политици реализма и коренима америчког (шире, западног) идентитета, престати да експериментишемо са перверзијама. Једном речју, вратити америчку идеологију на фабричка подешавања раног класичног либерализма са протекционизмом и приличном количином отвореног национализма.
Ово је пројекат MAGA — Make America Great Again.
Зато је Дубока држава Трампу дала прилику да буде поново изабран, па чак и да око себе окупи радикалну групу идеолошких трамписта, коју представљају истакнуте личности као што су Илон Маск, Џ. Д. Венс, Питер Тил, Роберт Кенеди Млађи, Тулси Габард, Кеш Пател, Пит Хегсет, Такер Карлсон, па чак и Алекс Џонс.
У овоме је најважније: америчка Дубока држава је, признавши Трампа, схватила објективну потребу ревизије глобалне стратегије САД у идеологији, геополитици, дипломатији и тако даље. Од сада је све подложно ревизији.
Трамп и трамизам нису се показали као технички неуспех, нити као случајни кратки спој, већ као манифестација стварне и фундаменталне кризе глобализма и, штавише, његовог краја.
Нови Трампов мандат није епизода у смењивању демократа и републиканаца који воде у основи исту линију, коју штити и подржава Дубока држава без обзира на резултате партијских избора.
То је почетак новог заокрета у историји америчке хегемоније. Дубока ревизија њене стратегије, идеологије, њеног дизајна и структуре.