За црногорску јавност, ових дана фокусирану на пандемију коронавируса и њене последице, велико изненађење представљао је излазак из дуготрајне политичке заветрине посланика опозиционе Социјалистичке народне партије (СНП) у Скупштини Црне Горе Срђана Милића, који се определио да битисање на маргинама политичког живота макар на тренутак прекине изношењем оптужби на рачун некадашњег председника Политичког савета владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС) Светозара Маровића да је наводно из Црне Горе изнео невероватних 400 милиона евра. Међутим, много више од оптужби на Маровићев рачун пажњу је привукло то што је Милић рекао да је поменуте податке добио, ни мање ни више, него од главног специјалног тужиоца Миливоја Катнића, до крајњих граница компромитованог улогом у водвиљу познатом као “случај државни удар”.
Сагледавајући лик и (не)дело Милића, треба рећи да је реч о једном од продуката политичке кухиње апсолутног господара Црне Горе Мила Ђукановића, који је, упркос томе што му је Маровић дужи низ година био један од најближих сарадника, на подручју његове родне Будве волео да ствара, негује и користи поједине политичке фигуре, дозирано им, посредством инфраструктуре ДПС и себи лојалних медија, убризгавајући политички утицај, и користећи их за слабљење Маровићевих позиција, све у убеђењу да би Маровић могао превише да прошири утицај на организацију ДПС. Тако је својевремено Ђукановићев избор пао на Милића, у то време ситног предузетника и власника једне трговинске радње у Будви, који се, користећи Ђукановићеву подршку и логистику, винуо до (и за самог себе) неслућених политичких висина, долазећи на чело СНП, где је, упркос и више него ограниченим капацитетима, провео чак 11 година, доводећи ову некада угледну и снажну странку малтене у стање политичке хибернације.
У прилог томе сведочи да је као кандидат СНП на председничким изборима 2008. године Милић доживео дебакл, не само у поређењу са победником ових избора, кандидатом ДПС Филипом Вујановићем, него и у односу на гласове које су освојила друга двојица кандидата опозиције, Андрија Мандић и Небојша Медојевић. Посебно убедљив пораз на овим изборима Милић је претрпео на подручју своје Будве, што је утицало да се код њега створи снажан осећај инфериорности, при чему је кривицу за своје неуспехе сваљивао на Маровића, сматрајући да га он “минира” у Будви. То је вешто користио Ђукановић, организујући, у форми тајних “ноћних разговора”, састанке са Милићем у Вирпазару, којима су повремено присуствовали и Вујановић и некадашњи градоначелник Подгорице Миомир Мугоша, а на којима је, како смо сазнали од кругова блиских врху ДПС, који су инсистирали на анонимности, разговарано о Маровићу и могућностима за његову компромитацију, а потом и процесуирање.
Међутим, Милићева улога ДПС жбира је разоткривена у његовој партији, од ког тренутка креће слабљење његове позиције и угледа у СНП. Иако је и даље посланик СНП, о степену његове компромитованости у сопственој странци можда најбоље говори то да га је садашњи лидер СНП Владимир Јоковић пред партијским колегама у више наврата оптужио да је директно утицао на срозавање угледа странке уласком у тзв. Велику коалицију Кључ са Демократским савезом (ДЕМОС) и Уједињеном реформском акцијом (УРА) уочи парламентарних избора 2016. године, на којима је, упркос помпезним најавама, освојено тек 9 посланичких мандата, од којих су СНП припала 3, што представља убедљиво најлошији изборни резултат од оснивања странке.
Такође, Милића су страначке колеге оптуживале и да је оснивање коалиције “Кључ” договорио са Ђукановићем, а како би уочи поменутих избора била ослабљена просрпска опозиција.
Све наведено и више него довољно говори о угледу Милића и основаности његовог права да се на црногорској политичкој сцени представља као борац против корупције. Треба додати још само и то да се, пристајањем да фактички буде Ђукановићев експонент, сврстао у ред таквих величина као што је још један политички маргиналац, оснивач и први председник опскурне странке ништа мање опскурног назива Црногорска, Драган Иванчевић-Пурко, који је у својој каријери променио више странака, и чије је “чедо” Црногорска, по Ђукановићевом директном налогу, у актуелном периоду ангажовано на рушењу легитимне и демократски изабране власти у Будви. Лепо друштво, нема шта.