Шта се скривало испод Атик џамије?
Током рестаурације Атик џамије у Бијељини, у темељима је откривен хришћански археолошки материјал. Као и током владавине тероризма ОХР-а, и ова епизода је остала непозната широј јавности.
О таквим случајевима је неопходно разговарати у земљи попут наше, без обзира на то шта ОХР мислио о томе. Поражавајућа је чињеница да је археолошко откриће крајем 2002. године жестоко уздрмало јавност и довело националне страсти до максималне напетости.
Док су с једне стране разговарали о средњовековној православној цркви и догађају који ће муслиманско становништво упознати са својим коренима, с друге стране сумњали су да су камени споменици донети из Србије и да је све то покушај заустављања обнављање исламског богослужења. У сваком случају, најмање пажње посвећено је историјској и археолошкој вредности пронађених споменика, као и начину њиховог очувања. Након обављеног истраживања и након што су темељи Атик џамије напуњени бетоном, прича је утонула у заборав.
Темељи Атик џамије, срушене током рата 1993. године, током рестаурације, доспели су у први план археолошких налазишта по броју средњовековних натписа на читавом западном Балкану. Реч је о 23 надгробна споменика са ћириличним натписима српског издања из друге половине КСИВ и прве половине КСВ века и неколико споменика без натписа, али са крстовима и другим знацима. Због недостатка слободе медија у време актуелних догађаја, врло мало људи изван стручне јавности данас зна за њихов значај.
Истраживање је такође открило да је најстарија џамија у Бијељини млађа него што се раније мислило. Историчари су веровали да је саграђена као задужбина турског султана Сулејмана Величанственог (1520-1566), али истраживања су показала да је саграђена у време мало познатог султана Сулејмана Другог (1687-1691).
Поновно распитивање о овом случају поново покреће проблематичне теме које су га пратиле. Магистар археологије Мирко Бабић, директор Музеја Семберије, истиче да је постојала реална могућност да се ти споменици багером једноставно уклоне и однесу на сметлиште или шљунчару, где би се уклонили на дубини од 10 -15 метара.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
– Данас ми се чини да су неки моћни појединци то планирали с обзиром на то колико је атмосфера била наелектрисана у то време у вези са обновом џамија у Бијељини. То би се највероватније десило да један добар човек из реда радника на градилишту није „непланирано“ изашао иза чувара ограде и пријавио то Музеју. Одмах сам изашао на терен са кустосом-историчаром, а први споменик коме сам пришао бацио је ново светло на средњовековну историју Бијељине. И сам сам размишљао да ли да прочитам оно што је написано пред тим људима, али сви су се сложили да је то нешто важно и да заслужује да се заустави због истраживања.
У каквом сте стању затекли?
-Уклоњене су три стране темеља, остао је само један зид. Предложено је да се сачува и остане на том месту, јер су се у њему јасно видели ћирилични натписи и урезани крстови. Исламска заједница као власник те земље то није прихватила, и мени је разумљиво, да би било непријатно да се верници моле, док на једној страни постоје одлике друге религије, па то није спорно. Међутим, приликом уклањања тог темељног зида споменици су оштећени више него они насумично извађени.
Одакле потичу споменици у темељима џамије?
Пошто у близини није било каменолома, Турци су сакупљали надгробне споменике у околини. Може се претпоставити да највећи број споменика уграђених у темеље џамије потиче из села Попови, источно од Бијељине. Разбијени су и тесани да би се користили као грађевински материјал за темеље џамије. На тај начин је уништена читава епиграфска архива, али неке од њих су сачуване до данас.
Тада се пуно говорило о цркви која се тамо налази. Да ли је његово постојање потврђено?
На натписима је индиректно потврђена православна црква и гробље. Знамо чак и име оснивача цркве Бјелосава Лучића када је записано да је „сахрањен у својој племенитој цркви“ и име свештеника Богеле Гучевац, али ко га је хиротонисао и да ли је препознао ауторитет Рим или Цариград, то за сада није тачно, можемо потврдити.
Медији из Федерације, који су се успротивили овој тези, наводе да израз „у њиховој племенитој цркви“ значи да је особа сахрањена у вери у којој је живела?
То може рећи само неко ко не разуме ову област. То уопште не значи оно што кажете. Уосталом, ако имамо надгробне споменике и свештенике, логично је да постоји црква. Рекао сам да ово истраживање није пронашло остатке те цркве и гробља. Било да се налазило неколико метара или неколико километара даље, то се може решити само даљим археолошким истраживањима.
Савремена наука је у стању да тачно идентификује одакле је камен донет и пре колико времена је исклесан. Прошле године сам са колегама из Словеније пронашао каменолом и прави рудник камена у Дардаганима код Зворника, одакле су Римљани продавали производе од камена у метрополи Сирмијум (Сремска Митровица). Лоцирали смо тачно тамо где је исклесан сваки саркофаг. Наравно, новац је потребан за таква истраживања, али за то нисмо успели да добијемо подршку ни у РС, ни у Скупштини општине Бијељина.
Који су проблеми пратили археолошка истраживања темеља?
Бројни проблеми пратили су истраживање, почевши од екстремних квазинационалних притисака и са српске и са муслиманске стране. Свакако постоје ограничења од стране ОХР-а који је преко Комисије за заштиту споменика БиХ именовао мултиетнички тим стручњака који ће ријешити проблем археолошким истраживањима, али је дао рок од 15 дана.
Прво смо се морали борити да то буде 15 радних дана, а не укупно 15 дана, а затим да узмемо у обзир да се истраживање не може извршити ако је температура испод нуле. Проблеми свакако укључују потпуно непоштовање закључака научног скупа одржаног 3. и 4. марта 2003. године, и закаснели нереални захтеви да се овде уместо џамије сагради нови мултиконфесионални музеј, са скулпторским решењима и слично. Најгоре је било поражавајуће сазнање да у тој причи никога није занимала истина, већ само краткорочни интереси, у основи засновани на приземним страстима.
Да ли је истраживање могло бити извршено раније, да ли се претпостављало да постоји могуће археолошко налазиште?
Очекивао сам да се на овој локацији налазе најважнији археолошки слојеви на подручју града Бијељина. Са колегама из Музеја и блиским спољним сарадницима годинама сам тражио да тамо организујем званично археолошко истраживање, али за то није било разумевања. Данас ми се чини да су неки људи од ауторитета, можда с правом, мислили да ово археолошко истраживање може само пореметити јавно мњење и никада нису одобравали средства за ове сврхе. Као археологу, више замјерам властима у Бијељини и РС у периоду 1996-2001. године нису желели да подрже археолошка истраживања овог налазишта.
Споменици без натписа прво су проглашени непокретним културним добром, што значи да су заштићени на том локалитету. Како сте добили дозволу да их преместите у музеј?
Управо овај пример најбоље показује како се наизглед потпуно супротстављени антагонизми српских и муслиманских екстремиста заправо подударају. Неки „српски интелектуалци“ писали су молбе и тражили да се на месту Атик џамије изгради археолошки парк са мултиетничким садржајима свих религија.
С друге стране, одобрили су да ИВЗ сруши једини сачувани зид са стећцима, који је Комисија предложила да се сачува на том локалитету. Проклели су Бога због преношења споменика у Музеј у децембру 2002. године, а годину дана касније поново су ме проклели, али овај пут због тога што остатак споменика са парцеле није пренео у музеј, када је изграђена џамија. У основи, та прича је вредна целог романа и некако сам успео после 2 године преговора да све споменике пренесем у музеј Семберије.
Да ли је локалитет испод џамије адекватно испитан?
Да се само питам, систематски бих истраживао то налазиште са међународним археолошким тимом за најмање још 300-400 квадратних метара, јер заиста мислим да археолошка истраживања до сада нису дала све потребне одговоре. То је неопходно како због науке, тако и због јавног мњења, како муслиманског, тако и српског. У августу 2009. године извршио сам мања археолошка ископавања на овом локалитету на месту продужетка зграде Суда, али опет не могу бити задовољан резултатима, нити разумевањем локалне заједнице.
Тада је на том месту пронађена некропола са спором да ли то има везе са ранијим открићима и коме припадају костури?
Након истраживања, мултиетнички шесточлани археолошки тим издао је званично саопштење, а ја сам као шеф истраживања објавио два стручна текста о том открићу у археолошким часописима.
Међутим, јавно мњење, упркос свему, очигледно је погрешно протумачило ову ситуацију да су надгробни споменици средњовековних споменика били изнад костура које смо истраживали око џамије. Чак је и већина људи у то време мислила да су темељи тамошње џамије заправо темељи некадашње цркве. Оживљена је машта људи, запаљене спомен свеће, писане молбе. Већина јавности није могла да схвати да су муслимански становници Бијељине сахрањени поред џамије Атик више од 4 века, све до краја Другог светског рата.
Дакле, у таквој атмосфери готово нико није ни придавао значај професији и чињеницама, али страсти и маштарије су превладале. Стручњаци датирају некрополу у период 16-20. века, иако нису сва научна испитивања спроведена до краја, јер у овом случају нису вршена систематска археолошка истраживања. Након завршетка истраживања некрополе поред Атик џамије, сви костури су предати ИВЗ-у, који је скелете поново сахранио, бар колико знам.
Иначе, костури из археолошких истраживања користе се за разне научне анализе, али ипак након тога се поново сахрањују, обично на истом месту, како препоручују важећи међународни кодекси за археологе и музејске раднике.
Разговарао: Марко Шикуљак
Извор: Фронтал.рс