”Куку леле, срушише нам Дарданеле”, певали су стални посетиоце култне београдске кафане 19. века Дарданели када је у мају 1901. године порушена да би на том месту била изграђена модерна зграда Управе фондова у којој се данас налази Народни музеј. Неугледна, једноспратна кућа у којој се налазила кафана није могла да преживи убрзани развој центра Београда.
У време када је ту настала кафана у данашњој Кнез Михајловој и Васиној улици било је много једноспратних и једноликих дућана. На углу Васине улице налазила се кафана која је гледа на Обилићев венац и која је имала велику башту са четири реда столова у хладу багрема. Кућа где се налазила кафана била је власништво Косте Ивковића чији је син Момчило био познати београдски лекар и политичар. Кафану је дуго под закуп држао Коста, фурунџија са Палилуле. Била је то проста кафана каквих је у Београду било стотине у коју су свраћали жандарми, продавци са пијаце и трговци. На средини кафане налазила се ”плехана пећ” а поред њен дрва која су сами гости ложили да се зими угреју. Стари столови без чаршава, расклимане зелене столице, ормар са чашама и огњиште за кување кафе у углу били су ентеријер кафане. Све се променило када је 1869. или 1870. године под закуп кафану узео кафеџија Мита Ристић звани Ћира. Мита је обновио кафану тако што је поставио патос, купио нове столице и столове које је покрио чаршавима, уредио зидове на које је поставио огледала и поставио билијар. Како је преко пута било Народно позориште у Дарданеле су почели да долазе глумци а за њима чиновници, професори Велике школе и писци. Тако Дарданели од обичне кафане постадоше, како их описивао Бранислав Нушић који је био редован гост, ”средиште духа, боема, веселога и ведрога Београда, састајалиште глумаца и књижевника”.
Гости Дарданела били су скоро сви глумци Народног позоришта од Тоше Јовановића, Саве и Ђуре Рајковића, Лазе Поповића… Када попију глумци су наглас критиковали позоришне управе, комаде али и своју глуму. Ту су се договарале турнеје а дешавало се да се у башти одржавају читајуће пробе док би остали гости који су седели за другим столовима слушали. Од књижевника најпознатији су били Ђура Јакшић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко и Војислав Илић и Радоје Домановић. За столом у Дарданелима Војислав Илић је за хонорар, који је износио једну банку, написао Михаилу Јовићу, уреднику једног дечијег часописа једну од најлепших песама о Светом Сави ”Ко удара тако позно”. У овој кафани, познати новинар Стева Видаковић писао је уводнике а Жарко Илић позоришне критике. Влада Јовановић, пошто је мало попио, написа чувену песму: ”Хоћу браћо да се женим, хоћу живот да променим”. Гласна критика понашања краља Милана због тога јер није присуствовао сахрани хероја српско – бугарског рата коју је за столом у Дарданелима изрекао др Владан Ђорђевић охрабила је младог писца Бранислава Нушића да напише песму ”Два раба” због кога је осуђен и послат у затвор јер краљ ништа није смео да уради Ђорђевићу. Ослобођен је после пријема код краља који организовао краљев пријатељ и професор Гига Гершић кога је за столом у Дарданелима Владан Ђорђевић наговарао да то уради јер га је гризла савест. Млади писци су долазили у Дарданеле не би ли им неки старији и познатији писац прочитао дело и дао им савет. Често су долазили неуспешни драмски писци, јер је писање позоришних текстова у то време било популарно, да се утеше пошто би управа позоришта одбила да уврсти њихове текстове у репертоар. Утехе су налазили баш међу глумцима који би наглас говорили како ”данашња позоришна управа намерно гуши домаћу драму а привилегује стране писце”!?
Редовни гости Дарданела били су чланови певачког друштва ”Корнелије” које је водио хоровођа чика Пера Димић. Ова друштва живела су углавном од погреба. Тадашња штампа писала је о случајевима да када се чује по граду да је покојник умро у његову кућу одмах дође неколико представника певачких друштава који се потуку око тога ко ће да пева на погребу. Писало се како певачка друштва редовно од лекара добијају информације о стању сваког болесника како би први када умре дошли у његову кућу. Свако такво друштво имало је штаб у некој кафани одакле су трчали у лов на покојнике и где су скупљали пре одласка на погреб и враћали после обављеног посла да поделе зараду, исплате дугове и попију коју чашицу. Тада би запевали ”Падајте браћо” а певање би завршавали са „Звонови звоните”. У Корнелију је радио тенор Тадија Кекић, најпознатији београдски ловац на покојнике који је лепо зарађивао јер би ако погоди посао имао проценат зато штпо је донео посао друштву као и део зараде за певање. Једном је Кекић чуо да болесник преминуо и када је упао у кућу да нуди услуге певања за погреб испоставило се да је болесник жив па га је родбина јурила све до Дарданела. Болесник је био професор Велике школе и када је оздравио зарекао се да ће он да иде Кекићу на погреб што се, игром судбине, после неколико година догодило. Када је после погреба професор свратио да баш у Дарданелима попије за Кекићеву душу једва је спасао живу главу од пријатеља покојног тенора.
Долазили су и високи државни чиновници као др Владан Ђорђевић а после неког времена, привучени познатим људима, почели су да долазе и гимназијалци. Одлазак гимназијалцима у кафане био је забрањен али је за њих улазак у Дарданеле био изазов и доказ да су прихваћени од интектуалног света одраслих. Стеван Сремац је имао свој сто крај прозора који је гледао на Васину улицу и за њим је увек седело исто друштво, тада великошколци четврте године, Драгутин Илић, Божа Гавриловић. Драгутин Николић Багља и Милутин Божић. Када је Сремац постао професор у гимназији нервирало га је што његови ученици долазе у Дарданеле. Пришао је једном од њих који је играо билијар и рекао му: ”Слушај Јовановићу, мораћемо или ти или ја да променимо локал”.
Када су порушени ”Дарданели” Нушић је писао да је у граду ”била скоро општа народна жалост”. Гости али и они који нису ни свраћали у кафану скупљали су се око рушевина и гледали како нестају њихове успомене. Говорили су да се због модернизације уништава ”стари Београд” и његова душа. Последњи власник, кафеџија Драго, преузео је Грчку краљицу а уметници, боеми и они који су долазили у ”Дарданеле” преселили су се у оближњу Скадарлију. Тако је почела скадарлијска прича која траје и данас.